Великани српског фудбала у раљама дугова, превара и политике

То нису Црвена звезда и Партизан, два највећа клуба који окупљају огроман проценат публике и према којима тежи готово сваки дечак заинтересован да своју срећу пронађе у магичној игри с лоптом по травнатом терену.

Вечити ривали нису више плодно тле за развој управо такве деце која би у неко догледно време требало да буду момци од којих ће се очекивати да Србију одведу на неко велико такмичење.

У вечитима нема времена за чекање, траже се резултати, а грешке, очекиване, чак и пожељне за младе играче, нису нешто што може да се толерише.

Условно речено, „мали клубови“, годинама су били расадници талената и стварали су играче који су касније стизали у редове „великих“ и доносили успехе, али ако се у разматрање узму случајеви три клуба са озбиљном историјом – не пише се добро српском фудбалу.

Вишегодишња драма око ОФК Београда, наследника легендарног БСК основаног 1911. године, петоструког шампиона Југославије и двоструког првака Србије, те полуфиналисте Купа УЕФА упућује на то да су проблеми толики да је више немогуће затварати очи пред њима.

Романтика на Карабурми не станује већ четири године, када је клуб  последњи пут наступио у елитном рангу српског фудбала – Суперлиги, после чега је уследило таворење у другој па трећој лиги, уз сталну опасност од гашења.

„Омладински стадион“ је остао и без струје, у овој години је преминуо Илија Петковић, легендарни тренер, икона ОФК Београда и човек који је на себе преузео обавезу да извуче свој клуб из глиба, али у томе, нажалост није успео.

У данима који су претходили финишу године појавила се некаква најава да би Црвена звезда могла да уђе у партнерски однос са ОФК Београдом, да га претвори у своју филијалу и тако покуша да спасе од гашења.

Такав сценарио није известан, Звезда би наводно могла да пошаље неколико талентованих фудбалера на Карабурму и тиме да помогне некадашњем великом ривалу да не испадне и из треће лиге, али се дугорочно решење не назире.

Нарочито сарадња са Звездом, пошто је њен генерални директор Звездан Терзић окарактерисан као један од највећих криваца за садашње стање у редовима „плаво-белих“.

​Гашење, нажалост, није избегао чачански Борац, још прошле године, а проблеми су се прелили и у ову.

Кулминација се догодила пролетос када су се на штрајк глађу одлучили бивши фудбалери тог клуба којима није остало ништа него да радикалним методама покушају да дођу до остварења својих права.

И у томе нису успели, штрајк глађу је прекинут, клуб не постоји, а целокупна историја је „пренета“ на ФК Прово из Шапца, коме је име промењено у ФК Борац 1926, што је била тема о којој се месецима говорило, али је на крају опет „вук појео магарца“.

Фудбалери су недавно поново протестовали, али их градске власти нису удостојиле разговора, након што су они одбацили идеју ФСС о помоћи од 500 евра.

Ако ништа друго, бар ће некима од њих у сећању остати да су добили прилику да буду кумови младенцима, пошто су се затекли испред зграде Скупштине Општине Чачак, у моменту када је млади пар одлучио да ступи у брачну заједницу.

​Путем ка северу Србије стиже се и до новог проблема и то на месту за које би се рекло да је у прошлој години све било како треба.

Фудбалски клуб Војводина је успео да освоји титулу у Купу Србије и да допринесе разноликости српског фудбала, али све оно што се потом дешавало може лако да се смести у категорију фолклора најважније споредне ствари.

Сукоби и несугласице су се дешавали на неочекиваним местима, у „рату“ су били спортски директор Никола Лазетић и тренер Ненад Лалатовић, а све је кулминирало сменама и рокадама у управи клуба.

Иза свега, као по обичају, стајала је политика, на овакав или онакав начин, „Стара дама“ је постала плен у очима заинтересованих страна, као и тема за људе који са спортом ни на који начин немају везнивних тачака.

​У односу на своје вршњаке, Војводина се налази у солидном положају јер реално постоји и има важну улогу у српском фудбалу, за чачански Борац се то не може рећи, а постоји бојазан да сличним путем може да крене и ОФК Београд.

Без обзира на то, ствари не делују ни чисто ни јасно, а то је некакав предуслов да би се отишло корак више, корак даље, да би се „прескочила“ граница Србије када је фудбал у питању и да се за активности у Европи не питају само вечити ривали.

Јер, као што је речено, они не могу сами да држе цео српски фудбал, нити све око њих сме да се врти, колико год изгледало да је тако, а нарочито би требало имати обзира према великанима, старим клубовима попут Војводине, Борца и ОФК Београда, који имају важну улогу у грађењу даљих генерација, гајењу талената, окупљању локалне заједнице.

Што пре то неко схвати и реагује, последице ће бити мање – у супротном моћи ћемо да заборавимо на домаћу лигу, репрезентацију, првенства и снове о „крову Европе и врху света“.

► Шампионска математика Душка Вујошевића /видео/

► Сва лепота фудбала у неколико луцидних потеза /видео/

► Да ли у Србији стасава нови Дијего Симеоне?