Из Приштине је управо стигла најава да ће ускоро припремити све досијее потребне за пријаву за Унеско.
Министарка културе, омладине и спорта у приштинској влади Вљора Думоши изјавила је да је то политичко питање и изразила наду да ће уз помоћ међународне заједнице успети у намери.
До „превида“ Вашингтонског споразума и преварантски
На питање да ли Вашингтонски споразум, којим се Приштина обавезала да ће се уздржати од аплицирања за међународне организације, може да утиче на судбину нове приштинске иницијативе, Танасковић за Спутњик одговара контрапитањем — чега се од договореног и потписаног Приштина уопште до сада придржавала, сем евентуално неких мање значајних обавеза и то искључиво ако је на то била натерана притиском са стране.
„Обавеза уздржавања од захтева за учлањење у међународне организације у Вашингтонском споразуму је орочена на годину дана, а заседање Генералне конференције Унеска одржава се после истека тог периода, па би, у складу са својом преварантском логиком, у Приштини могли ’превидети‘ чињеницу да су захтев за пријем поднели и у кампању кренули за време трајања ембарга на такве активности“, каже наш саговорник.
Он, уз то, напомиње да је неизвесно како ће се према „Вашингтонском споразуму“ и обавезама које из њега проистичу односити администрација новоизабраног америчког председника Џоа Бајдена.
Танасковић зато упозорава да се Србија, као и до сада, мора одлучно супротставити свим расположивим средствима и уверљивом аргументацијом, подсећајући да се у Унеску културна добра административно воде према државама на чијој се територији налазе, а не према културно-историјској припадности.
Нова најава пријаве Приштине за Унеско после неуспелих покушаја
Танасковић у изјави Спутњику подсећа да је пре шест година покушај Приштине пропао, а да је од наредног, практично, одустала после упозорења политичких савезника да је и он осуђен на неуспех.
Он напомиње да се ове године у новембру одржава заседање Генералне конференције Унеска, које се организује сваке друге године и да би могао да буде обновљен захтев да самопроглашена држава Косово буде примљена у ту специјализовану агенцију УН за образовање, науку и културу.
С обзиром на то да је претходни захтев те врсте 2015. године одбијен на Генералној конференцији, евентуална нова иницијатива за пријем морала би прво да буде разматрана и усвојена на седници Извршног савета Унеска и препоручена Генералној конференцији.
Хоће ли опет Албанија поднети захтев
То би требало да се догоди најкасније на октобарској седници Извршног савета, објашњава процедуру некадашњи амбасадор Србије у Унеску, за време чијег мандата Приштина није успела у својим намерама.
„Ако у Приштини одлуче да ове године поново покушају са кандидовањем ’Косова‘ за Унеско, они би већ требало да су почели са припремама захтева, док би кампања лобирања вероватно почела средином године. ’Косово‘ које није члан УН, а за многе у свету није ни међународно призната држава, само не може поднети захтев за пријем, већ то у његово име може урадити нека држава-чланица. Прошли пут је то била Албанија, што би се и овога пута могло очекивати, подржана од стране одређеног броја других држава. Да би постало члан Унеска, ’Косову‘ би била потребна двотрећинска већина позитивних гласова на заседању Генералне конференције“, истиче Танасковић, напомињући да се при том гласови уздржаних не урачунавају у коначни скор.
Он указује и на то да би све рокове ипак требало условно узети у обзир, јер пандемија ковида 19 може да донесе нека померања у односу на устаљени календар заседања органа и тела Унеска.
Хоће ли бити историјског фалсификата
На питање да ли констатација министарке Думоши, да су започели са прављењем списка духовног наслеђа, значи да ће се на њему наћи српска културна баштина на Косову и Метохији у складу са досадашњим покушајима својатања, Танасковић сматра да у овом случају неће прибећи историјским фалсификатима.
Он напомиње да се у документима Унеска и његовог Центра, односно Комитета за светско наслеђе, наша културна и духовна добра на КиМ воде као „Средњовековни споменици на Косову (Србија)“. Те сакралне објекте од универзалног цивилизацијског значаја на Листу светског наслеђа у опасности уписала је Србија и наш Завод за заштиту споменика доставља годишње извештаје о стању њихове заштите Центру за светско наслеђе Унеска, прецизира саговорник Спутњика.
Било би, каже, наравно, много боље да испред речи „споменици“ у формулацији назива наших културних и духовних добара на Листи стоји и атрибут „српски“, али то је из више разлога било неизводљиво постићи.
Србија мора бити спремна
Међутим, с обзиром на садржај укупне документације у вези са овим нашим добрима, не може бити ни најмање сумње у то да она у културно-историјском смислу припадају комплексу српске православне баштине. То је, истиче Танасковић, јасно свима у Унеску, а и ван Унеска, како надлежним стручним службама и телима, тако и шире.
„Претпостављам да у Приштини приликом припремања захтева за пријем у Унеско и немају намеру да историјским фалсификатима, како то систематски у јавности иначе чине, доказују да су ти споменици по културно-историјској припадности албански, а не српски, већ само желе да их попишу као део културног блага ’на територији државе Косово‘, што се може оспорити једино политички, оспоравањем државног статуса ’Косова‘. Проблем је, и на почетку и на крају, ипак првенствено политички и уводи Унеско на терен непримерене политизације, којој се већина држава-чланица, бар декларативно, противи, као уосталом и генерална директорка Унеска Одре Азуле, која је до сада у том погледу била веома доследна“, каже Танасковић.
Зато саговорник Спутњика истиче да Србија, као што је и до сада чинила, мора одлучно да се супротстави пријему „Косова“ у Унеско.
