Захваљујући највећој научноистраживачкој институцији у области одбрамбених технологија у региону, Војска Србије у 2021. годину улази са новим и модернизованим системима наоружања и још савременијом војном опремом у области ракетне артиљерије, беспилотних летелица, заштитне балистичке опреме, али и теренских и командно-извиђачких возила.
После више од деценије стагнације пријема, последњих неколико година поново је дошло до пријема младих инжењера, који раде на овим пројектима.
Најмлађи инжењери на важном задатку
Двадесетседмогодишњи поручници Тамара Шевић и Лазар Стојнић у Институт су стигли директно са Војне академије, одмах су "бачени у ватру". Тамара је једна од четири жене официра у Институту, која успешно ради на модернизацији противавионског система ПАСАРС.
"Када дођеш после Академије, са основним инжењерским знањем, овде имаш прилику да га примениш и унапредиш, да научиш нешто ново од старијих колега. То што смо дошли овде, значи да смо имали среће, велика је срећа доћи у Институт и радити на истраживачким и развојним пројектима. Због дугогодишњег изостајања пријема инжењерског подмладка, институт није имао планирану смену генерација, па смо ми морали да постанемо и руководиоци неких пројеката, иако смо јако млади. Старије колеге нам доста помажу, преносе нам своје искуство и знање", прича нам Тамара.
Она је управо положила последњи испит на мастер студијама, на Војној академији, а мастер рад ће бити везан за примену дронова, Институт је набавио неколико комерцијалних дронова који ће јој бити од помоћи у току реализације истраживачког задатка.
Тамара каже да је јако важно и што има могућност да на сајмовима у иностранству види како напредује технологија других држава, била је у Паризу и Москви.
Лазар који је конструисао Малог Милоша
Њен колега Лазар већ је био звезда неких међународних сајмова наоружања, он је један од чланова радног тима на атрактивном задатку израде робота Мали Милош, који је привукао изузетну пажњу где год је стигао.
"Као машински инжењер возилачке струке, моје је било да радим на тој возној платформи малог гусеничара, тенкића, да му направим возну основу, све што иде уз гусенице, оклопно тело, унутрашњи простор, погон и покретање. Био сам и испомоћ у целом пројекту, организацији и менаџменту, а други део, борбену станицу, радиле су, наравно, колеге које се баве наоружањем", каже овај млади инжењер.
У последње четири године радио је и на платформи борбеног оклопног возила БОВ КИВ, на модернизацији тенка М-84 и недавно представљеног борбеног оклопног возила МРАП, где је руководилац овог важног пројекта.
"Увек се задовоље захтеви Војске, оно што њима треба је за нас приоритет, али поред тога пратимо и трендове, шта инострани партнери и други производе, па и ми тежимо да добијемо такве системе, односно перформансе. У сваком случају покушавамо да модернизујемо наша средства, да заменимо застарелу технику, рецимо, аналогне ствари у тенку замењујемо дигиталним", каже Лазар.
Најмађи инжењери и професори
И он и Тамара раде и прековремено, задатака је пуно, а људи мало, али су срећни што раде посао који воле и што је тај рад посебно вреднован и плаћен. Рад за рачунаром прати и терен, возила морају да се испитају у теренским условима, да се пређу километри како бисмо били сигурни да све функционише како треба.
"Тренутно радим на нултој серији усавршеног противавионског система Бофорс, где сарађујемо са предузећима из групацје Одбрамбене индустрије Србије. Помажемо им у њиховом оспособљавању за серијску производњу. У склопу тог пројкта радимо и на модернизацији радара Жирафа, пошто су та два система увезана радио путем, ја сам управо задужена за увезивање та два система", каже поручник Тамара Шевић.
Обоје, поред тога што раде на развоју новог наоружања, своја знања стечена на Академији и у Институту преносе новим генерацијама, раде и као асистенти на Војној академији, он на предмету Конструкције борбених возила, а она на Противелектронској заштити.
Тамара тренира, Лазар свира
У слободно време Тамара се бави спортом, тренира "Бут Камп", реч је о тренингу који развија све мишиће, а ради се на отвореном, без обзира на временске услове.
Лазар се посвећује уметности, већ дуго свира гитару, али се и код куће бави научним радом.
"Баш доста времена проводим свирајући, а волим и да истражујем нова софтверска решења, то знање, наравно, примењујем овде, на послу, то ми је љубав, није везано за посао, али покушавам да урадим неке нове ствари у тим софтверима, па кад дођем на посао, кажем, дај да применим то што сам научио".
Задовољни су платом на државном послу, али Тамара је из Аранђеловца, а Лазар из Мајданпека, па добар део новца дају за стан и режије. То је, кажу, један од разлога зашто још не размишљају о формирању породице.
Чекају нове младе колеге
Недавно је место на коме раде посетио министар одбране Небојша Стефановић и обећао да ће држава радити на подмлађивању кадра Војнотехничког института. Кажу да би било добро да се нађе могућност да се задрже они који су им јако потребни, програмери, често одлазе, јер од разних компанија добијају боље понуде.
Наши саговорници кажу да њима новац није најважнији, кад су уписали Војну академију, знали су да ће радити за себе, али и за Србију.
"Не верујем да би се тако лако само због новца одрекао овог овде, прође ми та идеја кроз главу када има много посла, када по пет дана радим на терену по 12 сати, помислим, да ли ћемо икада завршити, шта би било да сам радио негде другде, али оно што добијам у Институту, на другом месту не постоји", каже поручник Лазар Стојнић.
