Његова Андрићевом наградом овенчана збирка прича „Ако је то љубав“ недавно је доживела осмо издање и тиме још једном потврдила статус једне од најчитанијих приповедних књига код нас. Тако је Пантићева напомена да свет не престаје да се изјашњава о љубави оснажена новом потврдом да ни читаоци не престају да траже приче о љубави.
А у књизи „Ако је то љубав“ мајсторском руком су портретисана много њена лица: љубави наслућене, нереализоване, осујећене, појачане сликама сећања на љубав, на оно што је могло бити љубав... Над свима њима лебди сумња исказана у наслову.
Љубав на сваки начин измиче дефинисању
„Сумња је из извесне несигурности, јер писац пише о стварима о којима не зна довољно, објашњава Михајло Пантић. “То је сумња у смислу напора да дефинише то о чему хоће да пише. А љубав је темељ човековог живота и на сваки начин измиче дефинисању. Као писац верујем да оно што не можете да објасните и дефинишете до краја, о томе можете да приповедате. Постоји милијарду дефиниција љубави и ниједна од њих није потпуна ни довољна.
Својим насловом ја сам директно алудирао на књигу Прима Левија „Ако је то човек“, на то да је љубав једнако човек. Не видим другу дефиницију, јер сматрам човек без љубави није човек.
Волим књиге које ме подстакну да дрхтим док их читам
Популарност ваше књиге говори и о томе да још трагамо за одговорима кад је о љубави реч и да их, уместо у животу, тражимо у књигама?
- Због тога је књижевност важна. Могу да посведочим сопственим животом да је мало беспоговорних истина које не подлежу некој врсти релативизације, односно преиспитивања. Смисленија је езгистенција човека који је довољно читао у животу од оног који није, јер се наш живот на неки начин оправдава и искупљује кроз чин прихватања уметности. Зато што се ту у великој мери препознајемо. Помаже нам да из себе извучемо неке несвесне садржаје, да приступимо себи.
Које књиге ви волите да читате?
- Волим књиге које ме подстакну да дрхтим док их читам. Специфично је то стање, мислим на ментално подрхтавање, када схватите да су те написане реченице у ствари ваше, да то неко говори у име вас. Али, то је реткост, најчешће је то случај са поезијом: прочитате три стиха и одједном је дан добио другу боју. Зато и кажем да је без уметности човеков живот недвосмислено сиромашнији и има низак водостај смисла.
Зашто готове све приче из ове збирке говоре о некој врсти неравнотеже између жеља и остварености?
- Склон сам веровању да је љубав истински љубав кад је бесконачна, и кад превладава тај статус реализованости. Јер и љубави које нису реализоване су трајне. Тако се лакше подноси терет света.
Пишем да бих сазнао шта мислим
За вас кажу да пишете без испразне литерарне пиротехнике, шта ви кажете од чега се прави прича?
- Давно сам освестио да прича у себи мора да има елемент беседе, врсту разговорности, да онај који чита осети да се баш њему обраћате. Моја прича је колиба у шуми, чучим у њој, склоњен од невремена. То је мали интимни простор. У причи се све дешава на муњевит начин, немате времена ни за какве сувишне дигресије, већ морате све оно најважније да кажете на што ефектнији и економичнији начин. И увек кад пишем нову причу имам утисам да пишем прву и после уводне реченице увек се питам– како даље.
Ако за вас између живота и књижевности разлике готово и нема, где је лепше?
- Сећам се давног разговора са Јованом Христићем и његове две савршене реченице које сам одмах посвојио и сматрам их мојим. Прва је дала наслов том разговору „Пишем да бих сазнао шта мислим“ , а друга је „Човек данас, после овог читалачког искуства ни у својим мислима више није сам“. Природно је да после толико акумулираног књижевног текста понекад док пишете мало махнете неком од колега, све је то врста игре, али и врста љубави. Ја пишем, како је Киш говорио, само кад ми се вода попне до грла. Када садржај који носим тражи да буде изговорен. Нисам амерички романсијер који свакога дана одради уредно својих пет страница текста. Ја чекам. И онда дође тај час, тренутак кад прича излази из мене као да ми је неко диктира. Тад је само свучем у језик...
Прочитајте још:
