Већ неколико година главни брод руске морнарице, крстарица-носач авиона „Адмирал Кузњецов“, налази се на поправци и не могу се направити никаква сигурна предвиђања када ће овај брод моћи да се врати у борбену службу. Упркос томе, недавно је објављено да команда руске морнарице жели да се носач авиона што пре врати у службу. Главно питање у овом случају биће следеће: у каквом ће стању бити сам брод и његово главно оружје — авионско крило? Односно, 100. и 279. ваздушни пукови, који би требало да буду базирани на „Кузњецову“.
Одговор није тако очигледан. У таквим случајевима рат обично поставља све на своје место, а за „Кузњецова“ је сликовит пример тога путовање руског носача авиона до обала Сирије 2016. године. Резултати сиријског похода, нажалост, крајње су разочаравајући и више је него прикладно подсетити се.
Сирија као тест
На обалама Сирије руски поморски пилоти су извели 420 налета, према статистици коју је објавило Министарство одбране РФ. Али Министарство одбране није објаснило колико је ових налета изведено са палубе, а колико из ваздушне базе, а то је врло важан параметар којим се појашњава могу ли руски пилоти радити даље од обале. Американци су помогли тако што су известили о 154 налета са палубе. Извор је, наравно, дискутабилан, али у таквим ситницама труде се да говоре истину. Познато је да је су руски авиони први налет извели 15. новембра 2016. године, а последњи 5. децембра. Касније су сви налети извршени са авио-базе „Хмејмим“. Дакле, просечан дневни број налета са брода био је 7,7 налета дневно.
Да ли је то пуно или мало? Ово је половина онога што су Британци урадили на Фокландским острвима са сваког од својих јадних (не може се другачије рећи) лаких носача авиона са такође јадним авионима. У поређењу са „Инвинсибл класом“ или „Хермесом“ који носи ловце-бомбардере „Си Харијер“, који имају могућност вертикалног слетања и узлетања, руски „Кузњецов“ и његови авиони класе Су и МиГ су једноставно „Звезда смрти“. Али испоставило се да су резултати борбене употребе руске морнарице били гори. И као „шлаг на торти“ дошло је до губитка два авиона за 20 дана, и то у условима када су летелице биле потпуно исправне. Први МиГ-29К је остао без горива у ваздуху, док је чекао поправку ваздушног одводника, а други Су-33 је пао у воду и при слетању откинуо сајлу за управљање.
Много разлога зашто је све тако испало
Улогу у томе игра и чињеница да међу вишим официрима флоте нема специјалиста за борбену употребу авијације. Поморска авијација за морнарицу је „одвојени вагон“, са другим војним чиновима, командним структурама и перспективама за каријеру. Поређења ради: за Американце, палубни пилот је у ствари „морнар који лети“, који је неодвојиви део морнарице, са поморским чином, истим као и бродска посада, и перспективама да напредује до чина адмирала. Њиховим носачима авиона командују само бивши пилоти палубне авијације, што ствара потпуно међусобно разумевање између бродске и авио посаде.
Можемо се подсетити и тога да у почетку ни брод, ни авиони, ни пилоти „Кузњецова“ није требало да извршавају ударне мисије. Нису за то намењени према самом концепту за који је носач авиона направљен. И авиони Су-33 и брод су морали бити преопремљени, пилоти су морали да се преквалификују, али то није у потпуности урађено.
Списак нема краја, али крајњи резултат је важан и врло је разочаравајући, узимајући у обзир све техничке могућности и брода и авиона на њему. Министарство одбране Русије не открива какви се закључци су изведени и које се радње предузимају за решавање таквих проблема. Према бројним изворима, након резултата похода уследили су жестоки закључци кад је реч о организацији.
Међутим, даље очекивања да ће се ситуација поправити била су донекле преурањена. Дакле, након што је брод послат на поправку, појавиле су се информације о неправилном складиштењу бродских авиона на обалном аеродрому Североморск 3, које су биле праћене фотографијама МиГ-ова који су изгледали као снежни наноси. Затим о томе да опрема комплекса за обуку за ове авионе у поморској авијацији није била ни распакована. О недовољном броју сати лета у ваздухопловном комплексу за обуку палубне авијације НИТКА.
Све ово је пропраћено примерима како се индијска морнарица брине о својим палубним МиГ-овима. Они имају наткривене хангаре, комплексе за обуку који се максимално користе, десетине хиљада сати лета са палубе итд.
Последњих година Министарство одбране Руске Федерације није давало информације о било којим значајним вежбама 100. и 279. одвојених бродских ваздушних пукова поморске авијације. Нема вести ни о покушајима имитирања одбране бродске групе од удара непријатељске авијације, нити о покушајима имитирања акција поморске авијације дуж обале. МиГ-29К може да носи противбродске ракете, али такође ниједном није било вести да су ови авиони икада напали бродове током обуке.
А ако је утисак који се ствара приликом анализе отворених информација о руској поморској авијацији тачан, тада у руској морнарици неће бити спремног за борбу носача авиона ни након што се поправка „Кузњецова“ заиста заврши. Чак и ако се заврши врло брзо. Једноставно зато што главно ударно оружје крстарице није спремно за праве борбене операције — ни пилоти, ни авиони. Ово је веома разочаравајуће, јер су овај брод и његово авионско крило руске морнарице заиста потребни.
Без алтернативе
Четрдесетих година 20. века поморски теоретичари су веровали да морске снаге које нису покривене борбеним авионима у случају рата неће моћи да делују даље од 300 километара од обале. Почетком деведесетих година ова бројка је прешла на 200 км, под условом да постоји непрекидно радарско поље које је дубоко стотинама километара. Чињеница да руски бродови у мирно доба несметано плове куда хоће не би требало никога да завара. У случају чак и ограниченог сукоба, ваздушна претња било ког противника ограничиће њихово деловање.
Решење проблема је комбинација моћних поморских система ПВО на ракетним бродовима и покривеност бомбардерима. Ово на удаљености од неколико стотина километара од обале може да обезбеди само носач авиона са ловцима-пресретачима. Ниједан ловац са обале једноставно неће имати довољно времена. „Кузњецов“ је неуспешан носач авиона, али је у малом борбеном радијусу у стању да пошаље 12-18 летелица за 20-25 минута. И да обезбеди непрекидно патролирање у ваздуху са две или четири летелице, и то са снабдевањем горивом за борбу.
Штавише, само је носач авиона решење проблема извиђања из ваздуха на удаљености већој од тактичког радијуса летелице са обале. Такође је решење проблема означавања циљева за бродове са ракетним оружјем. На овај начин, модернизован и опремљени поморски ловац може да открије непријатељске бродове, пренесе те информације бродовима руске морнарице са ракетама „Цирконима“ у лансерима, и они ће погодити означени циљ.
Може се апстраховати од великог рата и размишљати реалније. Замислите да су почетком 2015. године сиријски милитанти били окретнији него у стварности, а ваздушна база „Хмејмим“ била би недоступна руским ваздушним снагама. Како би Русија тада спровела своје операције у овој земљи? Одговор би могао бити управо „Кузњецов“ — да је брод био у исправном стању и особље обучено и опремљено како треба. Какав год да је био руски носач авиона, обезбедио би исти број налета који се у почетку изводио са ваздушне базе „Хмејмим“.
Мора се признати да је „Кузњецов“ потенцијално један од најкориснијих бродова за Русију. Зато је жеља адмирала јасна, они имају где да искористе овај брод.
Али само жеља није довољна, још увек је потребно научити како се правилно ратује, а са тим није баш све потпуно јасно. Авијација која би требало да делује са њега очигледно није спремна за стварне борбене акције. Као ни особље на палуби. А таква ситуација у бродској (палубној) авијацији такође обезвређује овај врло скуп брод.
Наведимо једноставан пример: немогуће је обучити пилота који би био подједнако добар у извршавању ударних мисија и у борби против непријатељских авиона. МиГ-29К омогућава да се изводи и једно и друго. Људи то не дозвољавају. Сходно томе, поставља се питање специјализације. Неке ваздушне јединице поморске авијације треба да постану јуришне или као код ловаца-бомбардера, а друге да остану ловачке. Како би требало да се одвија ова подела — по пуковима (један ловац, други јуришни) или унутар пукова између ескадрила? Комбиновање неће успети, а то је показала и Сирија.
А да ли је базирање 100. и 279. пука на аеродрому Североморск 3 оправдано или не? Ово је потенцијална зона у близини фронта. Ако рат почне, Русија би у првим часовима могла да остане без поморске авијације, а самим тим и без носача авиона са свим последицама које то носи. Не постоји инфраструктура за обучавање посаде тамо, она је на Криму и у Јејску. Клима је ужасна и није погодна за бродске авионе. Можда треба уклонити авионско крило „Кузњецова“ за трајно базирање на сигурнијем и погоднијем месту? Летети њиме на север за борбену употребу није дуго, неколико сати. На ова и многа друга питања се једноставно не даје одговор — сва питања се не постављају нигде јавно осим у медијима.
Али замислимо да је крстарица носач авиона „Адмирал Кузњецов“ већ сутра напустила пристаниште, потпуно поправљена и технички спремна. Претпоставимо да њиме у потпуности управља савршено обучена бродска посада. Али да ли то значи да у том тренутку носач авиона аутоматски постаје пуноправна борбена јединица? Нажалост, не. Јер је под знаком питања ефикасност његовог главног удардног инструмента — два авијациона пука. И пре свега, не технике, већ људи — пилота.
Другим речима, већ дужи период пилоти оба палубна пука нису изводили палубне летове, чак ни са земље.
Морају поново да се обучавају, да поново полажу курс за борбену обуку, укључујући и добијање дозволе за употребу оружја. Штавише, они који углавном имају искуство лета са палубе, буквално је то неколико људи у оба пука. У суштини, у овом тренутку авионског крила „Кузњецова“ заправо нема, мора се поново стварати од нуле. А у најбољем, идеалном случају, ово представља године и године интензивне борбене обуке. А да ли ће до краја овог периода „Адмирал Кузњецов“ и даље били у морнарици?
Према изворима листа „Взгљад“ који су блиски руководству руске морнарице, ускоро би генерал-мајор Игор Кожин могао да напусти место команданта поморске авијације због навршених година службе, а на његово место ће доћи неко други. Надајмо се да ће након тога започети неопходне потребе у поморској авијацији руске морнарице, а заједно са њима поправиће се и једини руски носач авиона, укључујући оба његова ваздушна пука. С обзиром на све већу тензију у свету, Русији ће овај брод и авиони на њему можда затребати врло брзо.
Прочитајте и:
- Чекају зелено светло: Руско предузеће спремно да направи први руски носач авиона
- Пет година касније: Зашто и како је Русија победила у Сирији
- Упознајте „Адмирала Кузњецова“
Погледајте и емисију „На нишану Лазанског“ – Руски бомбардери који су у Сирији шокирали Запад
