Он је као 17-годишњак прошле године постао део чувене Академије ИМГ, светски познате по тениском курсу Ника Болитијерија, али је у врх светског спорта отишао и велики број кошаркаша, фудбалера, америчких фудбалера...
Илија је још са 15 година схватио да мора да се бори за све у животу. Тада је у родном Зрењанину почео да ради као ди-џеј, не би ли на тај начин зарадио новац и помогао својој породици, а упоредо се бавио и спортом.
Тренирао је одбојку, ватерполо, али је себе пронашао у америчком фудбалу, спорту за који је рекао да је идеалан за каналисање агресивности, али и надмудривање са противником у стратешким потезима.
После годину дана боравка у Америци Илија је посетио Србију за празнике и одвојио време за разговор за спортску редакцију Спутњика на српском језику.
„Све је остало исто овде, другачије је само то што је, под бројем један у свим причама, вирус корона... У Америци се то не осећа, имамо нормалне утакмице, пуне трибине, постоји неки протокол, носимо маске да бисмо људима давали пример, али је живот скроз нормалан. Овде је лудница. Ипак, утисак о свему је добар, драго ми је што сам код куће да се физички и ментално одморим“, рекао је Крајновић на почетку разговора за Спутњик.
Илија је прошле године у ово време изненада добио прилику да настави школовање у Америци, након што је прошао неколико пробних тренинга у Европи.
„Када сам у јануару отишао имао сам период чистог привикавања, десила се пандемија и нисам много могао да осетим праву атмосферу. Када смо се вратили са одмора, кренуле су припреме за сезону, утакмице и тада сам заиста осетио шта значи бити студент тако престижне академије“.
А то значи – максималан фокус.
„Мораш да будеш у току са школом, а са друге стране и са спортом. Тренинзи трају по пет, шест сати, устајем јако рано, некакав је војнички систем, ништа не смеш да промашиш, имамо распоред и морамо да га пратимо. Није ми требало много да се навикнем, касније сам се уиграо са свиме и све је текло како треба, како у школи, тако и на тренинзима. На тренинзима у Европи су били тренери из Америке, али ти кампови нису били као тренинзи у Америци... Оно тамо је убиство, буквално, али смо због тога по рангу на првом месту, не може то да се стекне никако другачије него крвавим радом“.
Илија је своју борбеност, снагу, али и спортску интелигенцију, показао већ у првим недељама такмичења, што му је омогућило и да добије понуду за наставак школовања на факултету – од престижног Универзитета Бостон.
„Схватио сам да немам шта да чекам, због пандемије, сезоне, свега... Одмах сам прихватио сигурну опцију јер сам знао да ће касније бити проблема, као и што их је било. Већина спортиста из моје генерације није уопште уписала колеџ, поред бројних понуда. Колеџи су повлачили понуде, није било пара за стипендије и сада пола генерације мора да чека следећу годину“.
Србин, 18 година, велик као планина, јак као стена, спреман за шалу, али и за озбиљне ствари – Американцима није било лако да се привикну на такву појаву.
„Били су јако зачуђени, имају тај стереотип кад дође неко са јаким нагласком, одмах га сматрају за Руса. Осим првог утиска, јако сам лепо прихваћен, интернационална је школа, има ђака из Јапана, Француске, Русије, али се сви брзо споразумемо. Што се тиче мог спорта, мислим да поред мене постоји још само један странац. Занимало их је све, питали су се како ми уопште у Србији играмо амерички фудбал, како смо сазнали за тај спорт. Једноставно сам им све објаснио, мени не треба много речи да кажем да би ме разумели... Опет, имао сам и ситуацију да мисле да је Србија заправо Сибир, имају тај стереотип, па сам морао да им показујем на мапи... Мислили су и да је Србија у Украјини, за њих је географија само Америка, ништа ван ње“, наводи Крајновић.
Замолили смо и нашег саговорника да нам у најкраћем објасни свој посао у америчком фудбалу.
„Ја играм на позицији офанзивног текла, дакле постоји линија од петорице играча који чувају квотербека, додавача. Ми смо у тим, како се каже – рововима. Мој посао је да чувам квотербека и да бијем људе, док се он одлучи на потез“, сликовито описује Крајновић.
Америка га није отуђила, напротив, везе са Србијом су вруће.
„Био сам стално у контакту са савезом, сви тренери из Србије су ме подржавали, стално сам примао поруке подршке. Јављају ми се и деца која тренирају, занима их како све то иде, какве су њихове шансе да дођу... Занимљиво ми је то, одговарам свима, драго ми је што ми пишу, желим да им помогнем“.
Поменуту љубав према музици која му је још као дечаку омогућила да заради свој динар, Илија је пренео и у Америку.
„Када сам стигао тамо директор школе ме је питао да ли имам неки хоби, рекао сам му да сам завршио музичку школу, да сам свирао трубу и да сам учио музичку продукцију, што га је шокирало и одмах ме је одвео у њихов музички студио, за који је рекао да не зна како се користи. Мало сам пуштао музику тамо, када се прочуло да то радим, али нисам имао толико времена и више сам прешао на компоновање музике, него за миксовање“.
Илија није могао превише да се посвети хобију – разлог је једноставан, а резултат видљив.
View this post on Instagram
„Стигао сам до неких 206, 207 центиметара, имам 150 килограма... Отишао сам са 135 килограма, на мерењу је утврђено да имам 30 одсто масти у телу, направили су ми план и тај проценат је пао, а ја сам додао 15 килограма мишића“.
Ни за одмор нема превише времена, велики посао је пред младим Зрењанинцем.
„Враћам се 22. јануара, 25. креће колеџ и очекујем много. Они су ми рекли да сам таленат један у хиљаду, због висине, атлетицизма, дугих руку, координације покрета, рекли су ми да имам шансу да за три године завршим четворогодишњи факултет и да изађем на драфт, да пробам да уђем у НФЛ. Ако се то не догоди, вратићу се на колеџ, завршити мастер и пробати поново. Бостон колеџ је јако познат по снању офанзивних линијаша у НФЛ и зато су ми и рекли да су с намером мене баш одабрали. Значи им то и желе да наставе традицију“.
И за крај, Илија је имао поруку за све, поруку која је применљива на сваком кораку, у сваком сегменту живота.
„Препоручио бих свима да раде само на ономе шта могу да контролишу, ако могу да истрче сат времена, нека истрче, ако могу да тренирају нека тренирају, никад не знаш шта ће се догодити. Мени се, ето, десило да у децембру 2019. године добијем стипендију и да после недељу дана одем у Америку...“, закључио је Крајновић, потенцијално први Србин у Лиги америчког фудбала.
View this post on Instagram
► Само један кошаркаш из Партизана и Звезде може да помогне Србији /видео/
► Бивши директор Звезде за Спутњик о странцима у српским клубовима, Радоњићу, новом Кукочу
► Ко је „амерички Радивој Кораћ“ који је збунио Радоњића /видео/