Може ли сусрет лицем у лице надјачати моћ дигиталног доба

CC0 / Pixabay / Разговор у дигиталном добу
Разговор у дигиталном добу - Sputnik Србија
Пратите нас
Нове технологије су забавније од сусрета лицем у лице и то чини да све више губимо интересовање за друге људе. Чак и када разговарамо са њима, наша пажња је размрвљена. Стекли смо навике које мењају међусобне односе, идентитет, али о њима не размишљамо.

Ову су нека од запажања Шери Теркл, ауторке књиге „Обновимо разговор. Моћ разговора у дигиталном добу”.

Мобилне технологије мењају људе

Оснивач и директор Института за проучавање односа технологије и идентитета на Масачусетском институту за технологију (МИТ) више од три деценије изучава променљиве везе појединаца у дигиталној култури и приказује како мобилне технологије, социјалне мреже и хуманоидна роботика мењају људе, њихове међусобне односе, породицу, идентитет.

„Сви примећујемо да све више прибегавамо посредној комуникацији са људима. То је био тренд са сваким новим видом комуникације. Људи су више волели да се чују телефоном, него да се виде. Затим је било згодније оставити поруку него чути се телефоном, а касније је то заменио мејл као лакши вид комуникације од телефона. Технологија нам нуди комфор који радо прихватамо, често не увидевши цену тога. Када постанемо навикнути, тешко је вратити се уназад и преиспитати да ли је то исправна одлука. То више није ни одлука већ пракса коју видимо око себе и навика о којој не размишљамо”, примећује социјални психолог, професор Филозофског факултета и рецезент књиге Драган Попадић.

Да ли се бојимо комуникације

Шери Теркл као разлоге све чешћег прибегавања посредној комуникацији путем интернета или мобилног телефона и избегавање разговора уживо наводи избегавање ризика и страх од грешке, тежњу ка савршенству.

„Нови вид комуникације пружа низ угодности. Пре свега то је контролисана комуникација. Не морам одмах да одговорим, него када смислим паметан или духовит одговор, онда напишем поруку. Могу себе да представим у светлу у коме желим и да онда то пажљиво подешавам. Могу да одговарам када сам добро расположен, када се осећам сигурно. Све то чини да човек губи сигурност комуникације у сваком моменту. Ако ја могу да комуницирам само када се добро осећам, када прођем кроз поруку пет пута и ретуширам слику коју шаљем, онда та комуникација постаје нужно неаутетична. Људи воле да очисте комуникацију од неспретности и грешака, лапсуса, али та комуникација онда није аутентична”, истиче Попадић.

Попадић наглашава да је боље разговарати из стварних позиција него замишљених представа.

„Када почнемо да причамо из замишљених представа, онда разговор губи своју моћ, а он, како истиче Теркл, има лековито дејство”, додаје Попадић.

Досада, зависност, анксиозност

Теркл је током пет година истраживања радила интервјуе са припадницима различитих генерација, запазивши њихову опседнутост технологијама: за вечером чланови породице не разговарају једни са другима, већ мобилним телефоном, проверавају своје мејлове или друштвене мреже. Исто је и са младима који не могу ни у кафићу да се сконцентришу на разговор пошто им мобилни телефон или таблет одвлачи пажњу.

Неке од разлога које су саговорници Шери Теркл навели јесте досада, зависност од технологије, а неки су чак осећали и анксиозност када су морали дуже да проведу без својих технолошких направа.

© SputnikМоже ли сусрет лицем у лице надјачати моћ дигиталног доба
Може ли сусрет лицем у лице надјачати моћ дигиталног доба - Sputnik Србија
Може ли сусрет лицем у лице надјачати моћ дигиталног доба

Кликови на друштвеним мрежама су потврда вредности, клипови на „Јутјубу” су занимљивији од свега што вам може друг испричати, телефон је важнији од игре са дететом у парку.

Људи све више очекују од технологије него једни од других, све више машине третирају као људе, а људе као машине. Почињу више да воле да разговарају са комјутерима и да се њима обраћају за помоћ, него једни другима. Више воле да им помаже робот који је увек љубазан и препознаје њихове емоције, него други човек. То је крајње узнемирујућа промена на коју нас Теркл упозорава, коју ми овде још нисмо осетили. Али осетили смо да људи губе пажњу у разговору једни са другима. Често шаљу поруку вербалну или невербалну: ‘Причај ти, само да погледам, стигла ми је нека порука’ или ‘Причај само да откуцам нешто’”, скреће пажњу Попадић.

Слушање са делимичном пажњом

Занимљиво је да Стив Џобс, један од оснивача „Епла”, није подстицао своју децу да користе ајпеде и ајфоне и увео је обичај да се сваке вечери обедује за великим столом и притом разговара о књигама, историји, али то није случај са другим људима.

„Технологија постаје много забавнија људима, него други људи. Губимо интересовање за друге људе и комуникацију са њима. Престају да нам буду потребни, а и када разговарамо са њима наша пажња је размрвљена. Не можемо да се укључимо потпуно у разговор један на један. Непрестано размишљамо о мобилним телефонима, пристиглим порукама или оним које треба да пошаљемо. То онда није прави разгповор. Раније то би било немогуће. Сада су људи навикли на такав однос и свако слуша са делимичном пажњом. Не размишљамо да ли је то у реду, јер је то постала наша свакодневница”, запажа Попадић.

Професори не знају како им изгледају студенти

Комуникација мејлом одомаћила се, каже, и на факултетима, те многи професори чак и не знају како им студенти изгледају.

„Раније се тачно видело када који професор прима студенте, јер се чекало испред кабинета. Сада је та комуникација нестала и то не због короне. Једноставно је постало много згодније послати мејл него доћи у заказано време. То је постала пракса и између студената када раде у групама. Због тога често не знамо како нам стиденти изгледају, нити студенти знају како ми изгледамо. То је крајње необична ситуација која је настала за само неколико година”, наводи професор Филозофског факултета.

Илустрација - Sputnik Србија
Неко овај свет претвара у добровољно ропство
Можемо ли обновити разговор у дигиталном добу

„Нико не мисли да је могуће зауставити интернет и питање је колико има смисла успоравати све те процесе ако су неминовни. Они који са забринутошћу гледају на те процесе, уздају се у то да је важан део људске природе потреба за директним контактом са другим људима и да је та потреба врло снажна. Њу можемо искусити само ако је радикално доведена у питање. Осетићемо колико нам је потребан други човек када почнемо да живимо у потпуној изиолацији од других људи и само у вези са дигиталним технологијама”, сматра наш саговорник.

Пандемија нам је, сматра, донела једну такву промену.

„Када су људи захвални на могућности да комуницирају путем технологије, видимо колико им тешко пада, колико желе да изађу из комфора и сигурности, да сретну човека и врате се комуникацији лицем у луце. Могуће је да ће пандемија појачати ту потребу за правим разговором, да ће људи постати свесни да се налазимо у једној загађеној средини и пожелети да једни другима честитамо Нову годину лицем у лице, уместо да свим пријатељима пошаљемо поруку на Фејсбуку у исто време. Могуће је да ће људи увидети проблеме које са собом носи ова за сада очаравајућа технологија и да ће прихватити само њене добре стране”, оптимиста је Попадић.

Прочитајте још:

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала