Пројекат о коме се расправљало на различитим нивоима од ’20-их година, одбијен је након смрти генералног секретара због великих трошкова, сложености примене и критика како стручњака, тако и уметничке интелигенције. У новије време бивши градоначелник Москве Јуриј Лушков је позивао да се држава врати том плану.
Двадесет трећег октобра 1984. године на Пленуму Централног комитета КПСС усвојен је програм преусмеравања сибирских северних река са високим водостајем на југ. Тадашње новине су писале да је „упечатљив програмски говор“ одржао генерални секретар партије Константин Черњенко. Разматрао је питање мелиорације и повећања ефикасности коришћења наводњаваних површина. Уредба је захтевала убрзање примене научних достигнућа. Преусмеравање река била је једна од две глобалне одлуке Черњенка као генералног секретара за унутрашњу политику, заједно са реформом образовања.
У случају успешне реализације, овај инжењерски и грађевински пројекат би постао један од најграндиознијих у 20. веку. Његов главни циљ био је редистрибуција речног тока Иртиша, Обе, Тобола и других река у републикама Совјетског Савеза, којима је вода била прекопотребна: Казахстан, Таџикистан, Узбекистан и Туркменистан.
Истовремено су се вршиле припреме за изградњу система канала и резервоара који би омогућили пребацивање воде из река северног дела Источноевропске низије у Аралско море, чији је водостај опадао.
По мишљењу еколога, примена програма могла је да изазове негативне последице, попут поплаве пољопривредних и шумских земљишта, непредвидиве промене режима вечног мраза, повећања салинитета воде Северног леденог океана, наношење штете биоценози флоре и фауне на територијама кроз које је канал требало да пролази.
Стаљину се није свидела идеја
Први пут су такве идеје изнете средином 19. века. Иноватор на овом пољу је кијевски инжењер Јаков Демченко који је 1868. године предао свој предлог Царском руском географском друштву. Нису уследиле оцене, па је затим, детаљније разрадивши питање, он објавио брошуру „О поплављивању Аралско-каспијске низије ради побољшања климе суседних земаља“. Јавно мнење је ову идеју оценило као лудост.
Проблем преусмеравања дела слива сибирских река у слив Аралског мора поново је привукао пажњу стручњака двадесетих година прошлог века, истакнуто је у научном чланку сараднице Института за економију и организацију индустријске производње сибирског одсека Руске академије наука Валентине Васиљенко. Састављено је много шема које се разликују по местима за узимање воде, количинама и начинима пребацивања.
А 1948. године академик Владимир Обручев је о овој могућности писао Јосифу Стаљину. Вођа пројекту није посветио посебну пажњу.
Годину дана касније, владина комисија је ипак одобрила једну од опција за пренос сибирске воде у Аралско море, али су касније радови обустављени због сумње у еколошку безбедност пројекта.
Идеја о нуклеарној експлозији
Следећи пут питање је добило на значају педесетих година прошлог века, на иницијативу академика из Казахстана — Шафика Чокина. За спровођење плана наводњавања изграђени су канали у Узбекистану, Таџикистану и Туркменистану, што је омогућило преусмеравање воде из река Аму Дарја и Сир Дарја на наводњавана поља. Међутим, повлачење воде из река довело је до тога да је Аралско море постало плитко. С тим у вези био је покушај да се врате идеји о преусмеравању дела водостаја Об-Иртишског слива на југ. Многима се ово чинило као добра прилика да истовремено спроведу мере за одводњавање територије Западно-сибирске низије и наводњавање територија Казахстана и република Централне Азије.
Према првој опцији, узимање воде је планирано из језера Ладога, Оњега и других језера северозапада, а друга опција је подразумевала узимање воде из реке Печора.
Истом периоду припада пројекат „Тајга“ који је развијен са циљем стварања вештачког канала уз помоћ групних нуклеарних експлозија на ископаним местима између реке Печора и Колва за наводњавање плитког Каспијског мора. Експериментална детонација три нуклеарна пуњења извршена је 1971. године, а планирано је укупно 250 експлозија. После тога пројекат је затворен због доспевања радиоактивних честица на територије ван СССР-а, што је представљало кршење Московског споразума о забрани нуклеарних испитивања у три окружења.
Амбициозни планови Черњенка
Године 1968. пуштен је у рад канал за наводњавање Иртиш-Караганда, који је изграђен на иницијативу Казахстанског истраживачког Института за енергију. Овај канал се може сматрати завршеним делом пројекта за обезбеђивање воде на територији централног Казахстана.
Постојао је план за стварање огромног резервоара површине 260 хиљада квадратних километара, такозваног Сибирског мора. Требало је да се напуни повезивањем канала река Иртиш, Тобол и Ишима. Међутим, узбуну су дигли еколози који су вршили истраживања нафтних и гасних поља на овој територији. Поплављивање дела западног Сибира оставило би СССР без стратешких ресурса. Дакле, и ова идеја је на крају напуштена.
Пројекат је усвојен на 25. Конгресу КПСС 1976. године. А две године касније, Централни комитет партије и Савет министара издали су уредбу „О спровођењу истраживачких и пројектних радова поводом проблема пребацивања дела тока северних и сибирских река у јужне регионе земље“, којом су функције главне организације за интегрисана истраживања планете, које се односе на пренос воде, предате Институту за проблеме воде Академије наука СССР-а.
Предложен је пренос воде по фазама: у првој — узимање 25 кубних километара, у другој 60, а дугорочно 75-100 кубних километара воде годишње из базена Оба и Иртиша и са могућим преусмеравањем дела тока из басена реке Јенисеј.
Черњенков говор пре 35 година требало је да стави тачку на све сумње.
Одлука Пленума Централног комитета КПСС имала је за циљ да оконча хроничне проблеме у пољопривреди. До 2000. године планирано је проширење површине наводњаваног земљишта на 30-32 милиона хектара и одводњаваног на 19-21 милион хектара. Програм се заснивао на концепту велике прерасподеле водних ресурса и усмеравању дела токова северних и сибирских река, као и Дунава, на наводњавање земљишта.
Горбачов забранио, Лушков предложио
Очекивало се да ће пројекат почети са реализацијом 1985. године, али превремена смрт лидера партије, перестројка и банални недостатак финансија, поново су одложили идеју на неодређено време. У друштву су се одвијале жестоке расправе. Уметничка интелигенција је била категорички против спровођења плана. А Конгрес Савеза писаца 1986. године у шали су назвали „конгресом мелиоратора“, пошто су многи са говорнице говорили критикујући само идеју о преусмеравању река. За разлику од геолога и еколога, писци нису говорили са становишта науке и економије, већ су се фокусирали на етичке вредности.
Михаил Горбачов, забринут због онога што се дешавало, наредио је формирање стручне комисије за проблеме побољшања ефикасности мелиорације на основу научних савета Академије наука СССР-а. Деветнаестог јула 1986. године стручњаци су му рекли свој закључак, а 14. августа Централни комитет КПСС и Савет министара су донели резолуцију „О престанку рада на преносу дела тока северних и сибирских река“, према којем је пројекат препознат као несврсисходан.
Деведесетих година идеја о пребацивању дела река поново се појавила захваљујући градоначелнику Москве Јурију Лушкову, који је предлагао коришћење 6-7 одсто воде реке Об за наводњавање дехидрираног земљишта у Чељабинској, Тјумењској, Оренбуршкој и Курганској области, као и у Централној Азији. Градоначелник главног града је нагласио да његова идеја није понављала варијанте совјетског периода, које су одбијене 1986. године. Лушков се 2002. године обратио руском председнику Владимиру Путину с молбом „да пројекат преузме под своје лично покровитељство“. Градоначелник је 2008. године објавио књигу о својој амбициозној, али неоствареној идеји.
Прочитајте и:
