Из тог разлога одлучили су да, зарад истине, институцијама Републике Српске и града Источно Сарајево предложе да на делу Спомен-парка Враца, који територијално припада Српској, подигну нови спомен-комплекс који би, својим садржајем, представљао аутентично сведочење страдања сарајевских Срба, не само у периоду од 1941. до 1945. године, него и у последњем грађанском рату у БиХ.
Љубиша Ћосић, новоизабрани градоначелник Источног Сарајева, каже за „Политику” да ће та иницијатива, без икакве дилеме, добити подршку свих градских и републичких институција, као и институција општине Источно Ново Сарајево, на чијој територији се налази део постојећег спомен-комплекса.
Био би то уједно и одговор сарајевским властима које не дозвољавају подизање споменика ни на највећим српским стратиштима у Сарајеву, у Добровољачкој улици, на пример, у којој је у нападу на колону ЈНА убијена 42 војника и официра и рањено њих 73. Или на јами Казани, у коју је бачен никада утврђен тачан број сарајевских Срба, који су на силу извођени из њихових станова и ликвидирани на тој локацији.
Председник Одбора за заштиту права Срба у Федерацији БиХ, Ђорђе Радановић у разговору за „Политику” истиче да би се у оквиру новоизграђеног спомен-комплекса, практично, налазила три споменика.
Један од њих био би посвећен убијеним Србима и Јеврејима у Сарајеву током Другог светског рата на коме би била исписана имена свих жртава, као доказ да су припадници та два народа били највећи страдалници. То се, каже он, не може препознати ни у изгледу, а ни у натписима, исписаним на зидинама постојећег спомен-комплекса изграђеног по правилима социјализма.
Други део новог меморијалног комплекса на Врацама био би споменик посвећен свим сарајевским Србима убијеним током последњих ратних дешавања у БиХ, а трећи називима сарајевских улица из којих су послератне сарајевске власти протерале српски префикс и заменили га чак и именима неких појединаца који су чинили злочине над српским народом, или именима доказаних поборника фашизма, попут Мустафе Бусулаџића.
„У том сучељавању истине и неистине, будући посетиоци парка на Врацама могли би да спознају, не само размере трагичног страдања сарајевских Срба, него би могли сами да закључе шта је Сарајево било до 1992. године, а шта је данас. И колико се, захваљујући бошњачкој политици, ’изопачило’ у смислу његове мултиетничности”, наглашава Радановић и закључује да је стање у коме се годинама налази Спомен-парк Враца (посве девастиран, разорен и запуштен), који је 2005. године проглашен Националним спомеником БиХ, оличење односа сарајевских политичара према антифашизму у који се радо заклињу.
Тренутном сликом Спомен-парка Враца, меморијалног подсетника на више од 11.000 Сарајлија, жртава фашистичког терора и места на коме су сахрањени сарајевски борци, антифашисти, међу којима су и Владимир Перић Валтер, Славиша Вајнер Чича, Слободан Принцип Сеља, Радојка Лакић, Бане Шурбат, Адем Бућа, баве се, углавном, медији.
Тако се може прочитати, између осталог, и то да тај парк „нестаје под жбуњем и смећем”, да се „распада пред очима Сарајлија”, да је „то срамота за Валтерово Сарајево”, те да Враца већ годинама посећују „само сакупљачи старог железа” који се, према неким информацијама, сумњиче и за скрнављење статуе народне хероине Радојке Лакић, којој је одсечена једна рука.
Прочитајте још:
