У будућности симбиоза човека и машина
У будућности коју назиремо у овом тренутку, мораћемо да живимо у симбиози са машинама и технологијом, само је питање да ли желимо са тим машинама да живимо срећно или несрећно, да ли ћемо их освојити у своју корист или нас чека језива технодистопија.
Да ли је ово што нам се догађа почетак неминовне апокалипсе, симболички астероид који иде ка земљи да разнесе цивилизацију какву једино познајемо или је позив на преиспитивање свега онога што су нас научили до сад?
Да ли је данас у самоћи и изолацији, у искривљеним перцепцијама реалности могуће више него икад градити нове облике заједништва, нове породице и шта ако ћемо наше нове породице радосно правити са машинама?
Ово су нека од питања која поставља представа „Као да крај није ни сасвим близу“, која ће премијерно бити изведена 15, 16. и 17. јануара на сцени Битеф театра.
У коцки шест пута шест пута шест метара петоро људи (публика) ући ће у свет креиран њиховом маштом, који аутори описују као дигитални аудио-визуелни хаику са елементима виртуелне реалности или као дечију игру у кућици направљеној испод ћебета.
„Промишљали смо реалност у којој се налазимо и створили нешто између позоришта, инсталације и виртуелне реалности. Пробали смо да приступимо будућем свету који можда назиремо у овом тренутку и у коме ћемо морати на овај или онај начин да живимо у симбиози са машинама и технологијом. То је неминовно и само је питање да ли желимо са тим машинама да живимо срећно или несрећно“, каже ауторка текста представе Маја Пелевић.
Срећан живот са машинама
Она појашњава да су пробали да истраже начине живота у другачијој симбиози са технологијом у којој би чак и уживали.
„Желели смо да истражимо светове у којима живот са машинама неће бити тако страшан, већ леп и срећан. Да ли желимо да пробамо да машине и технологије освојимо и пребацимо их у своју корист или желимо да те машине контролишу нас и да свет настави да функционише као до сада и прерасте у језиву технодистопију?“, пита се Пелевићева.
Да ли ћемо живети „Звездане стазе“ или „Ратове звезда“
Наглашава да не говоре о апокалиптичном крају.
„Пробали смо да будемо што мање технофобични и да видимо шта нам је донела епидемија, како позитивно можемо да се осврнемо на последице њеног деловања по човечанство. Приказали смо космос у коме тражимо начине како да нам технологија помогне да будемо бољи људи него што смо били до сада. То није популарно виђење. Сви су противници тога, али човечанство је показало да је без технологије изазвало доста ратова у прошлости. Можда ће га технологија спречити да такве ствари ради у будућности“, истиче Маја Пелевић у разговору за Спутњик.
Сматра да морамо у будућности да отмемо технологију.
„Ако буде остала у рукама оних у којима је данас, можемо видети огромну количину цензуре на интернету и по друштвеним мрежама. Већ смо сви упућени на који начин се дигиталне технологије користе у сврху надзора. Џулијан Асанж је лепо показао како су се дронови користили да би се људи директно таргетирали и убијали, тако да у некој далекој будућности волела бих да свет више изгледа као ’Star trek‘ (’Звездане стазе‘), него као ’Star wars‘ (’Ратове звезда‘)“, истиче Пелевићева.
Да ли ће машине управљати људима
Признаје пак да остварење њене жеље није реално с обзиром на околности.
„Мислим да ћемо у будућности сведочити великој еколошкој катастрофи, која ће довести до урушавања света. Када га будемо градили изнова, можда ће се и те машине пробудити у неком бољем облику“, каже Маја Пелевић.
Нада се да ће нам технологија помоћи да боље упознамо једни друге.
„Чињеница је да ми управљамо и даље тим технологијама и докле они не управљају нама, што се још није догодило и док имамо контролу, моћи ћемо да користимо машине у своју корист. Ако будемо радили као до сада, вероватно ће доћи тренутак када ће машине почети да управљају нама“, истиче наша саговорница.
За нарушавање међуљудских односа, сматра, не можемо оптуживати технологију.
„Радили смо на томе врло систематично годинама уназад. Оптуживање короне и осталих ствари за отуђење човека потпуна је глупост. То је постојало и пре. Сада је све постало мало експлицитније. Ја чак имам утисак да су се људи на неком локалном нивоу зближили током короне. Можда су први пут упознали своје комшије, имали прилику да помогну, вратили се у микрозаједнице, на села и планине. Није сваки крај негативан, јер иза тога следи нови почетак“, поручује Пелевићева.
Видео и ВР за представу урадио је Филип Микић, а музику композиторка Ања Ђорђевић.
Прочитајте још:
