У наступу нове америчке администрације на челу са Џозефом Бајденом по питању преговора Београда и Приштине неће бити прагматичног приступа који је подразумевао реално сагледавање ствари, стављање у страну статусних питања и стављање нагласка на економска питања, коментарише бивши југословенски дипломата Зоран Миливојевић вести да Вашингтон и Брисел увелико раде на обнављању пакта по питању Косова и Метохије.
„Нестаће оно што је подразумевало аутономну политику Вашингтона или Брисела“, каже он.
Када се каже Брисел, мисли се на Берлин
Наш саговорник, тако, очекује да Вашингтон и Брисел тесно сарађују, али ће пуну иницијативу имати Брисел, јер ће нови амерички председник прво морати да се позабави проблемима код своје куће — мораће да пронађе начин да помири подељено америчко друштво, да увери Трампове гласаче да живе у демократској држави. На крају крајева, Америка ће, након последњих догађаја у Вашингтону, морати у то да увери и свет.
„Брисел ће имати пуни иницијативу и то на оним позицијама на којима водећу улогу има Немачка са ставом да косовско питање треба решити уз правно обавезујући споразум, који подразумева договор између два равноправна субјекта са пуним међународно-правним капацитетом. Прецизније и краће речено, као споразум између две државе“, наводи Миливојевић.
Вашингтон ће се у својој политици према Србији и КиМ ангажовати на начин који је био карактеристичан за Обамину администрацију — неће бити неког новог Гренела, него ће се све радити преко Стејт департмента, преко помоћника или заменика помоћника државног секретара.
Нови-стари кадрови у Стејт департменту одавно су нам познати
Да ће се ствари одвијати тим током, може се закључити и по кадровској структури нове америчке администрације — ради се о људима који су у прошлости били ангажовани на Балкану, почев од самог Бајдена и његовог будућег државног секретара Ентонија Блинкена, преко Филипа Рикера и Викторије Нуланд, наводи наш саговорник.
„Јасно је шта треба очекивати од те екипе и јасно је која је то политика и сасвим је сигурно да ће Бајденова администрација настојати да измени или врати на старе позиције све оно што је Трампова администрација произвела као нови приступ Америке на неуралгичним тачкама, као што су балкански простор, Пацифик, Блиски исток… Дакле, на свим оним тачкама где је Трампова администрација одступила од онога што су оставили Обамина администрација и Демократска странка као своје политичке стратегије“, каже Миливојевић.
У Вашингтонском споразуму смета оно чега нема
Када говори о Вашингтонском споразуму, Миливојевић напомиње да се не ради о класичном међународном уговору који није подложан међународно-правним нормама. Због тога он искључиво зависи од политичке воље и интереса страна-потписница.
„Када је реч о америчкој страни, искључиво ће зависити од воље и интереса нове администрације да ли то што је тамо договорено на политичком плану обавезује ту администрацију и у ком смислу је обавезује“, наглашава он.
У Вашингтонском споразуму постоје ствари које би требало да одговарају и новој администрацији, сматра Миливојевић, као што је економска димензија споразума. Појачано економско присуство Америке у региону сигурно не може да смета новим кадровима у Белој кући и Стејт департменту, а унапређење економских односа релаксира политичке односе и може да послужи као основа за политички споразум.
„Када је реч о билатералним односима, ни та димензија споразума не мора да смета, али оно што ће сигурно бити измењено је трећа ствар која је за Србију изузетно важна. То су статусна питања којих није било у Вашингтонском споразуму. То је оно на чему ће нова администрација инсистирати. Приклониће се европском приступу и ставу да дијалог треба усмерити ка признању независности Косова“, каже Миливојевић.
Бриселски споразуми имају већу тежину од Вашингтонског
Што се пак Бриселских споразума тиче, ту је, сматра Миливојевић, ствар потпуно јасна — ови споразуми имају међународно-правни карактер и обавезујући су.
„Око Бриселских споразума нема никаквих дилема — они морају да се примене до краја или нема суштинских преговора. Уколико нека страна неће да га поштује и Србија има пуно право да се врати на ситуацију од пре потписивања. Мислим да је за Србију услов свих услова да свака прича мора да почне од тога да се примени оно што је договорено и што је прихваћено са много већом тежином него што је то Вашингтонски споразум“, каже Миливојевић.
Да се нешто спрема, већ смо могли да наслутимо из недавног наступа Вјосе Османи, председнице парламента тзв. Косова, која је од нове америчке администрације затражила преиспитивање Вашингтонског споразума, али и неких делова Бриселских споразума.
Потом је у истом тону наступила и известилац Европског парламента за Косово Виола фон Крамон, која је Вашингтонски споразум назвала „личним пи-аром Ричарда Гренела“. На крају, слично је поступио и специјални представник ЕУ за дијалог између Београда и Приштине Мирослав Лајчак, који је, након састанка са помоћником америчког државног секретара Филипом Рикером одржаним у уторак, оценио да „договор из Вашингтона нити је споразум, нити је обавезујући“, већ да је у питању политичка декларација.
А да је пакт Вашингтона и Брисела по питању Косова и Метохије готово у потпуности обновљен, може се наслутити из наставка Лајчакове изјаве:
„Тандем ЕУ-САД није добро функционисао, посебно у последњих годину дана, када је реч о дијалогу између Београда и Приштине. Било је јасно да постоје два наступа, а то није било оно што је ЕУ одлучила, нити је то желела. Оптимистичан сам поводом нове администрације у САД, јер се враћају људи са којима је ЕУ већ радила и који познају Западни Балкан. Њима не морамо да објашњавамо ствари о региону и његовој европској будућности.“
Прочитајте још:
