Јоксимовић је отац три малолетне ћерке а, како наводи, од 2015. године чека да се Центар за социјални рад из Крагујевца који му је одузео децу „смилује“ да му их - врати.
„Не знам на чему сам. Зовем Центар, нико се не јавља, никако не могу да допрем до било кога од њих ... Не знам тренутно каква је ситуација. Што се мене тиче, одавно сам испунио све услове које су од мене тражили да би ми деца била враћена,“ прича Ђорђе за Спутњик.
Последњи пут деца су код њега била за Божић, али само на пар сати. Не сме да их фотографише, то је морао и да потпише као услов да деца долазе код њега. Кад оду, остану му њихови цртежи, као подсећање да су била ту.
„Судским путем сам успео да издејствујем да децу доведем кући само када су неки празници и ето... Надам се да ћу их видети опет и за нашу славу 20. јанура за Светог Јована“, додаје он.
Сваки пут када треба да децу доведе у њихов дом за њега је празник. Спреми се и тачно у 11. сати дође у Тополу по њих. До 18.00 мора да их врати хранитељској породици. И тада креће нови пакао за њега...
О случају Ђорђа Јоксимовића је снимљен и филм „Отац“ редитеља Срдана Голубовића који је приказан у програму Панорама на јубиларном 70. Берлину. Премијеру, напомиње Ђорђе, гледао је у Београду, проплакао и сваку сцену из филма која описује његову борбу за децу изнова проживео, иако су, како каже, неке сцене доста блаже приказане него што је то било у стварности.
Синоћ је филм емитован и на РТС, а у време кад смо са Ђорђем разговарали пријатељи су управо пристизали у његов дом да заједно са њим погледају филм. У поновном разговору каже нам да га нико није звао после емитовања филма, нити је, за сада, било неке реакције са било које стране.
Пет година борбе за децу
Деца су одузета Ђорђу када је његова супруга покушала да се запали док је он био на послу. Ђорђе, међутим, каже да не зна зашто ни до данас неће да му врате децу и сматра да је реч о хиру јер, тврди, не постоји разлог да деца не буду код њега.
„Све сам институције обишао, писао, пешке сам ишао до Београда, молио али ништа,“ с горчином прича Ђорђе.
А онда му се глас мења, говори стегнутог грла, на ивици је суза. Из њега проговара отац жељан своје деце.
„Не могу да вам опишем кад се састанемо, кад смо заједно... То мора да се види. Срце ми скамењено, нећу пред њима да покажем, али они све знају и сами. Виде, чују, разумеју. Хоћу да прснем, али нећу пред њима да покажем. Сва три детета све ово тешко подносе, али најмлађа.... Сваки пут пуне очи суза. Страшно је кад своју децу морате да одведете странцима и предате као да су њихова“, прича он дрхтавим гласом.
Зацртао сам себи рок докле треба да издржим да будем нормалан
Пет година даноноћне борбе исцрпело је сву снагу из њега. У болу леже, у болу устаје. У болу живи.
„Дао сам себи неки рок докле треба да издржим да будем нормалан, сачекаћу још један краћи период да видим шта ће и ако ће бити... После...“, није завршио реченицу Ђорђе.
Жену, која је још увек у болници, како каже, тренутно не може да виђа због короне, али се редовно, колико је могуће, обавештава о њеном здравственом стању. И ту има бригу јер деца питају и за мајку, а он нема одговор. Неки пут, додаје, чују се телефоном и то је све.
Ђорђе понавља да Центар није ни имао право да му узме децу, јер није био учесник нити саучесник у било ком делу које је предходило одузимању деце.
„Нисам био ту када је моја жена покушала да се запали у кругу фабрике из које смо отпуштени без исплаћених заосталих плата и отпремнине... Нисам то видео. Тако су ми рекли да је било. Децу су одвели одмах. Тешко смо живели, али ја сам надничио, како-тако сам се сналазио. После тога је Центар издао саопштење да ми се деца одузимају на неодређено време, јер нисам способан да бринем о њима“ присећа се Ђорђе.
Сад има посао, сређену кућу, шта је сада разлог, пита се несрећни отац.
Он такође тврди да његов случај није усамљен у том крају. „Многи пролазе као ја, само ја имам храбрости да о томе јавно говорим,“ кажа не крају Ђорђе Јоксимовић.
