Српска култура ушла у хоризонт светске књижевности
„Ништа није могло имати тако велики значај као тај тренутак. Ако већ није награђена српска књижевност, онда макар да грађа српске културе уђе у хоризонт светске књижевности. А ту грађу српске културе и природе света и живота у српским пределима препознајемо као лепу потврду да и ми постојимо. То је одједном приказано Европи на највећем платну књижевности и Хандке је целином свога дела индиректно донео ту награду помало и за нас“, напомиње Јерков.
Наглашавајући значај појаве недавно објављеног зборника „Хандке у Србији“ чији је издавач Удружење преводилаца Србије, професор Јерков истиче озбиљност са којом се приступило изради детаљне пишчеве биографије, историјату рецепције Хандкеове књижевности код нас, али и стручних анализа појединачних књижевних, есејистичких, драмских, филмских дела аустријског нобеловца.
Он подсећа да ништа у вези са аустријским писцем није једноставно будући да ништа у његовом животу није било сасвим регуларно.
„Ни Нобелова награда није дошла у уобичајеним околностима, уручена му је тек након великог скандала око њене доделе. А Хандке и Олга Токарчук су такорећи дошли у помоћ Нобеловом комитету да га спасу од његовог сопственог рада и нереда, јер је почео да додељује признање на граници дискурса, награђујући популарну литературу или кантауторску поезију. Хандке и Токарчук су аутори који долазе из перспективе светске књижевности као нека врста реинтеграције Нобеловог комитета и књижевности онакве каква књижевност јесте“, сматра Јерков.
Међу светским класицима у едицији „Реч и мисао“
Подсетивши да је додела Нобелове награде Хандкеу за Србију била догађај пар екселанс, наш саговорник каже да то не значи да је и даље одговор на питање шта нам Хандке значи једноставан и лак.
„Бојим се да је то противуречна ствар и тешко питање, јер оно не укључује само 2020. годину. Једно је шта нам Хандке значи најмање 30 година, од 1990. до 2020, гледано као целина, друго је шта нам значи пре 1990. кад није било историјских, политичких, идеолошких и других антагонизама, или бар нису били тако развијени. Обично мислимо да није довољно читан или игран. Али онда видите да је то једна лепа дeсетина књига које су превођене и код нас и у региону. И ту такође видите да постоје два колосека: на једном су књиге које једва да је неко узео у руке, а с друге стране, то је писац који је код нас објављиван у едицији „Реч и мисао“ где нема обичне популарне књиге него дела светских класика. Хандке је одавно виђен у том кругу“, подсећа Александар Јерков.
Да је Хандке имао невероватан или снажан утицај и да је ставио печат на српску књижевност било би претерано тврдити, каже Јерков. Ипак појаву Зборника „Хандке у Србији“ као и објављивање књиге „Историја иза приповести“ (у издању кућа „Прометеј“, „Макарије“, РТС и Српско народно позориште) у којој су објављени Хандкеови есеји о Југославији сматра важним за нашу културу и разумевање дела аустријског писца.
Сачувао бунтовнички импулс
На питање колико је лоше за писца када није довољно читан, а истовремено за њега влада велико интересовање, писац Игор Маројевић одговара да свакако није захвално када ауторово име и презиме и његова појава по перцепцији премаше само дело.
„Највећи, они са интегритетом, који су стрпљиви умеју да изађу на крај. Хандке је умео да се изнервира приликом разних провокација, упадао је у лако у комфликте и изван јавних наступа и сигуран сам му то није баш сасвим пријало“, сматра Маројевић и додаје:
„Он је био више присутан код нас као фигура, али и на Западу исто. Приметио сам да људи Хандкеа највише знају преко филмова. То је све шљунак у ципели и он је то успео да изнесе, сачувао је бунтовнички импулс, чак и после доделе Нобелове награде“, каже наш саговорник.
Писце дискредитују друштвено-политички радници
Истучући да је додела Нобелове награде Хандкеу за њега, као неког ко верује у књижевност, јако значајна јер враћа веру у то да је књижевност коначно поново постала главни критеријум, Игор Маројевић подсећа и на снагу са којом Петер Хандке успева да превазиђе једну по свему невероватну изложеност:
„У овој информационој ери не знам ни један пример такве изложености. Оно што су биле реакције које су дошле са ексјугословенског простора и добрим делом из Београда, заиста је срамотно. Те покушаје да дискредитујете писца због његових идеолошких уверења раде друштвено-политички радници који посматрају књижевност као сателит идеологије, ако не чак и дневне политике, што је пораз књижевности унутар ње саме. Тај императив тачно прописане ангажованости већ дуго није у моди. Књижевни живот је маратон и књижевник, нарочито онај апартног деловања и писма, мора бити јако стрпљив и веровати у оно што ради“.
