Цео живот је градња невидљивог моста
„Људи од духа, каквог таквог, малог или већег, граде мостове, али увек ти мостови бивају срушени једним пухом, дувом неке политике. То је генерално судбина света, а посебно Балкана. Цео свој живот ја то радим, ако хоћете, неко стварно постојање на сцени јесте нека градња неког невидљивог моста између оних на сцени и оних који на њој нису. То је, како се то данас популарно каже – у мом геному, будући да откад сам се родио до данас сам у позоришту. Ту сам био чуван, растао, мирисао, гледао, нагледао се свега и свачега и у добром и у лошем смислу. То је негде и моје васпитање и део моје личности и не огледа се само у овој симпатичној и драгој награди, већ и у другим стварима. И шта год да кажем или се похвалим, суштина је та: да, мостови. Некад сам умео да лажне мостове означим као непостојеће и то су можда били моји тренуци конфликта са такозваном јавношћу, каже за Спутњик лауреат награде „Eastern Star 2021“ („Источна звезда") која му је данас уручена на онлајн отварању 32. Филмског фестивала у Трсту.
У образложењу овог изузетног признања каже се да се њиме истиче личност у свету кинематографије чија је каријера изградила мостове између Истока и Запада. Део те изузетности представља и приказивање филма „Андерграунд“ на отварању, награђеног остварења у коме Предраг Мики Манојловић игра главну улогу.
Много тога је срушено, а није изграђено ново
То све мање грађење и све чешће рушење, да ли вас онеспокојава као уметника?
- Не, не онеспокојава, али ме нервира. Али то је стање. Знате, многе ствари су срушене, одавно, а нису изграђене нове.
Уместо у Трсту у који сте могли да одете и авионом са вашим именом, награду сте дочекали на планини, где већ неко време боравите. Да ли сте тамо зато што сте се мало уморили од света?
- Мој боравак у овој брвнари везан је за многе елементе. Ја сам градски пацов, градско дете, знам и упознао сам све изазове и положио многе асфалтне испите. Много је разлога што сам овде. Један је тај што одавде гледам у огромне борове које је мој деда засадио 1937. године. Ту је била наша дрвена кућа која је срушена 1942. године и на чијој сам хумци направио ову брвнару. И сад гледам у то, постоји нека веза са тим.
Експеримент над самим собом
Да ли је понекад људима попут вас потребно да се на неком сличном месту очисте од биографије и боље завире у себе?
- Ја сам негде инстинктивно давно схватио да глума може бити веома озбиљан експеримент над самим собом, а који може да користи и другима. То копање, тражење, испитивање тог озбиљног простора у себи, који сваки човек има само треба да нађе начин како да га освести и препозна, и да се не уплаши кад у себи открије разне ствари - то је процес који траје дуго у мени. Самоћа и одвајање вам даје неку другу врсту интроспекције. Није у питању само шум ветра, шуме или птица,... Овде сам многе ствари успео да убрзам, неке процесе да доведем до краја... Овде сам многе одлуке доносио... У време короне, овде сам почео да узгајам поврће, обновио сам башту. О томе нисам имао појма, али сам узео литературу, кренуо да радим и од мојих 12 продуката, осам је успело...
Глума је сабијени живот и озбиљно постојање
Шта је посебно значајно што сте у животу добили захваљујући глуми?
- За мене глума није понашање, имитација живота. Она је за мене озбиљно постојање. Спој срца и душе, мишљења, памети и осећања у потпуности, кад год је то могуће. Много пута ми је то полазило за руком. Глума је један сабијени живот. Публика присуствује крају једног процеса који је много компликованији, шири него сам тај тренутак гледања. То је заиста, понављам, експеримент са собом и када с догоди да постане спој срца и душе, памети, мишљења и осећања онда је она убитачна, и за глумца и за публику.
Да ли и даље верујете да један уметник, својим уметничким, али и јавним ангажманом, може у друштву да промени ствари на боље, или сте од тога дигли руке?
- Нисам дигао руке. Верујем да је могуће да нека уметност у појединцу помери понешто, да нешто у њему промени, али на овом ширем нивоу – општине, града, државе, Европе - тешко.
Недавно сте казали да су друштвене елите на овим нашим просторима мртве. Како их оживети и како стварност учинити бољом?
- Стварање елите је дуг процес. Елите су овде давно уништене. Све што је почело 9. маја 1945. године до данас даје негативне резултате. У бившој Југославији није извршена денацификација, све друго излази одатле. После рата они су задржали део елите, онај који није убијен или склоњен, и они су били мост између старог и новог света, нових људи који су дошли и ушли у старе туђе куће. Године су текле, изумирале су те генерације предратних интелектуалаца и остатака елите, стварана је нова народног, сеоског типа. Она је довела до тога да се дозволи да пред распад земље гласање о Југославији почне по републикама и растури се земља. Зашто? Зато што није изграђен нов систем вредности који је могао да каже чекајте, живимо у земљи која траје 70 година. Нисмо имали човека с памећу једног Гарибалдија да каже „ви сте један народ“.
Можемо ли сад, у овим габаритима изградити јединство, имате ли наду да је могуће искорачити у боље?
- Нисам песимиста, а нисам ни глупи оптимиста. Сумњам. Пропустили смо историјску шансу 5. октобра да убрзамо зрење народа. Друштвена свест и културни ниво већинске нације овде после 5. октобра није унапређен. Историјска је одговорност на онима који нису искористили ту шансу него су веома брзо ушли у нешто што је лукретивног карактера. Ту је био крај. Не верује више нико ономе, не верује се ни оном - ко год то био - који каже чекајте, немојмо да правимо две, три Србије, немојмо да правимо ровове. Ово је постало стање и ми смо сада у једном акутном стању подељености где и једна и друга страна органски раде на томе. Ова страна која је изгубила изборе 2012. стално ради на тој подели. Многе од њих знам и поштујем, ценим њихово мишљење, али не ценим њихово делање. Јер, не може бити да, ако неко дође на власт и има добре идеје, оне не буду подржане. Не, то није добро, то екстремно непрактично размишљање, то емоционално непрепознавање тренутка када морамо бити уједнињени.
Од улоге Микија Рубирозе у „Грлом у јагоде“ до ове последње у „Јужном ветру“ ви стем на неки начин жива историја насиља и криминала на овим нашим просторима; та линија само иде увис. Да ли сте тога били свесни, играјући их?
- Донекле јесам. Најубрзанији период тог мог разумевања био је моје дугогодишње одсуство одавде и покушај да самом себи, а онда и другима, објасним узроке рата у бившој Југославији.
Кажете да су данас велики само они који су популарни?
- Данас живимо у свету у коме је све подједнако важно. И подједнако неважно. Данас су добри, велики глумци они који су популарни. Људи више не разумеју разлику, нити је праве. Одлично је оно што је масовно препознато. Али, неће бити да је тако! Зато је, кад је о филму реч, Вим Вендерс битан, јер је као млад схватио да је важна и потребна Европска филмска академија, да је важно све то што она јесте и покушава да буде: да чува и гаји различитости европског духа, да их промовише.
Својевремено сте за себе рекли да сте само „неко ко живи својим духом и мисли својом главом“. Колико је то тешко, можда болно?
- Много ми је жао што су из Србије у последњих неколико година отишли људи према којима сам имао велике симпатије. Нису отишли ковидом, већ својим израњављеним, помереним начином разумевања света и политике. То је велика увреда за мене зато што сматрам да је пријатељство важно, да се са пријатељима, и кад се не слажете с њима, увек разговара, да се мишљења упореде. А не да се пријатељи издају преко друштвених мрежа својим коментарима. Боли ме то. И криво ми је. Ја их и даље негде носим и помогао бих им, као што сам им помагао, али криво ми је што су се понели како су се понели. У суштини су то били моји лажни пријатељи.
Прочитајте још:
- Први дан „Кустендорфа“: Разговор Емира Кустурице и Андреја Кончаловског
- Синиша Павић: Шојићи иду горе, а Пантићи остају доле – зато смо дотерали до „Беле лађе”
- Душан Ковачевић: Где је спас кад су и Они и Ми и даље против - Нас
