Разговор са Друловићев почео је присећањем на његов кратак боравак на челу репрезентације Србије.
После четири меча те 2014. године остварене су две победе против Ирске Јамајке, реми са Панамом и пораз од Бразила. Упркос томе, али и постигнутом договору, Друловић се није задржао на селекторској позицији.
„Ни данас ми и даље није јасно, јер смо бивши председник ФСС Томислав Караџић и ја имали договор. После те утакмице у Бразилу смо имали договор, а шта се променило после седам дана, ко је све утицао... много тога се причало и неки људи су били против мене, што је сасвим нормално“, рекао је Друловић.
Poll on Mozzartsport. 91% of people want Ljubinko Drulovic to continue as manager pic.twitter.com/Dma20v76UU
— Serbian Football (@SerbianFooty) March 6, 2014
Друловић је открио и занимљиву анегдоту са почетка своје играчке каријере, када је у омладинску репрезентацију дошао из Златара у Новој Вароши.
„Тада је човек задужен за млађе селекеције био чувени (Стеван) Ћеле Вилотић, али је Пера Ћосић био један од тренера у Омладинској репрезентацији. Дошли смо на Кошутњак и ту су се окупили играчи из свих региона, играли смо између себе. Ту је био избор за Омладинску репрезентацију Србије. Ја сам седео позади, Пера Ћосић је водио састанак, а ја сам тада дигао ноге, мало стварно непримерено. Он када ме је видео ме је питао ко сам ја“, прича Друловић и додаје:
„Ја му кажем: 'Ја сам Љубинко Друловић и зову ме Цар'. Он ми каже: 'Запамти ме, никада више у селекцију доћи нећеш'. Ја му кажем океј, нема проблема.. Међутим, поподне смо играли утакмицу, а мени је касније тренер голмана Сава Кристић испричао: 'Прилази мени Пера Ћосић и каже ми 'ја сам играо много добро... овај је стварно Цар''“.
Друловић је са око 15 година био на прагу преласка у Црвену звезду, али се тај „посао“ изјаловио.
„Ја сам имао понуду Црвене звезде, мој отац и покојни стриц су били на разговору и мене је Звезда стварно хтела. Међутим, ја сам био врло млад, мој отац није био фудбалски човек... они су мислили да сам ја још био млад да тако рано одем од куће, па сам ишао степеник по степеник“.
Богата играча каријера, током које је играо за Слободу из Ужица, Рад, Жил Висенте, Порто, Бенфику и Пенафиел, га је довела и до Партизана – и то на наговор чувеног голмана Ивице Краља.
„Имао сам договорене разговоре са неколико португалских клубова, а рекао сам Ивици, онако више у шали, да каже Ненаду Бјековићу (бившем тренеру и функционеру Партизана) да ћу да дођем у Партизан да вас уведем у Лигу шампиона. Тада сам имао око 44 утакмице у Лиги шампиона, па ми је фалило још мало да заокружим на 50. Ја мислим као да је Бог дао да се то деси. Прошло је пар дана, ја сам чекао авион из Београда за Лисабон и звони ми телефон“, присетио се саговорник нашег Миљана Милићевића.
Тада га је управо Бјековић позвао и питао га да ли стварно жели да дође у Партизан, на шта је Друловић одговорио потврдно.
„Ненад и ја смо се договорили за два, три минута, ја сам дошао и стварно смо те године играли Лигу шампиона“.
Гост првог Миљановог корнера био је Небојша Човић, председник КК Црвена звезда. Ту емисију могли сте да гледајте ОВДЕ.
Друловић се током разговора присетио и ситуације из Португала, када му је као играчу Бенфике, а бившем играчу Порта, највећег ривала Бенфике, скандирано име од стране највернијих навијача Порта, током међусобног окршаја та два тима.
Једном приликом је сада већ легендарни Жозе Мурињо морао да интервенише и звиждуке упућене Друловићу претвори у аплауз.
„Било је 2:0 или 2:1 за Порто, ја сам стајао на центру, и неки навијачи су аплаудирали, неки су звиждали. И када је Мурињо то чуо он је дошао са његове клупе, загрлио ме и послао поруку навијачима да мени не могу да звижде. И онда је цео стадион аплаудирао“.
Присетио се Друловић и још неких веома занимљивих анегдота везаних за Лотара Матеуса и бројне друге великане са којима је делио тенер и свлачионицу.
Како се осећа када види Дејвида Бекама? Да ли постоји сива еминенција у Савезу и може ли селектор да се изабере без Милована Ђорића?
Све ово, али и много тога другог, можете да чујете у емисији Спутњик спорта: „Миљанов корнер“.
