Тренерска прича Славољуба Ђорђевића, некада шампиона првенства Србије и Црне Горе са Црвеном звездом, кренула је пре неколико година управо у клубу у којем се прославио као играч.
Све омладинске генерације црвено-белих су га ове сезоне довеле до сениорског фудбала, где је преузео српског прволигаша Радник из Сурдулице.
Ђорђевић време проводи у Београду, са породицом и пријатељима, где се одмара за наставак сезоне, а о својим почецима причао је за наш портал.
„Ја и када сам почињао да радим као тренер нисам правио велике кораке, већ сам ишао исправним корацима. Почео сам у препетлићима Црвене звезде, нисам био ни први тренер. Нисам хтео да идем на А лиценцу, мада сам имао се могуће услове за то, већ сам и ту кренуо од Б лиценце, па преко А лиценце на крају уписао и Про лиценцу“, почео је своју причу за Спутњик спорт Славољуб Ђорђевић.
Недуго затим Ђорђевић је постао први тренер петлића, те онда и млађих кадета, кадета, а затим и омладинаца.
Са омладинцима црвено-белих је, поред тога што је постао шампион Србије, направио историјски успех пласиравши се у осмину финала УЕФА Лиге шампиона за младе.
Наредног лета је, ипак, преломио да жели да се отисне у сениорске воде и покуша да пронађе неки, условно речено, озбиљнији ангажман.
„Мени је Звезда друга кућа, ту сам одрастао - и као играч, и као тренер. Хтео сам да направим корак више и да се докажем, али нормално да ми је било тешко. У омладинском фудбалу сам са сваком генерацијом био шампион, са омладинцима направио историјски успех и, једноставно, после тога сам морао да се одлучим за сениорски фудбал. Једноставно, организам ми је тражио више“.
Први посао некадашњи дефанзивац Црвене звезде пронашао је у Сурдулици, када је шест кола након почетка сезоне преузео Радник.
„Први посао у Раднику је једно велико искуство за мене. Постојала је доза... не могу да кажем страха, ја нисам плашљив, али онако - неизвесности. Али, отишао сам у једну добру, здраву средину, где људи воле фудбал и где сам јако брзо успео да се адаптирам. И, Богу хвала, све је кренуло како треба“.
По доласку на место шефа стручног штаба Радника, пред седмо коло Суперлиге Србије, та екипа је остварила два везана пораза.
У том тренутку Сурдуличани су имали шест неуспеха, уз по реми и победу, а од тог тренутка... Ђорђевићев Радник седам победа, два ремија и два пораза, те се налази деветом месту домаћег шампионата.
„Када сам ја дошао план је био да се остане у лиги", каже нам Ђорђевић који обазриво говори о потенцијалној борби за пласман у Европу, "Ја јесам јако амбициозан човек и ако немате тај 'мотив више', зашто се онда уопште бавите овим послом? Ако се буде указала шанса да будемо у врху табеле, урадићемо све да тако и буде. Опет кажем, наш главни циљ је опстанак у лиги - све изнад тога је велики успех“.
Радник не само да је заиграо добро у лиги, већ је направио и велики успех и изједначио свој рекорд пласманом у четвртфинале победама над Кабелом и Чукаричким.
„Куп је једно специфично такмичење, и то не само код нас, већ и у целој Европи, Куп се игра на једну утакмицу и то психолошки утиче на фаворите. Они морају да добију ту утакмицу и немају места за поправни, па су ту те мање екипе у психолошкој предности. Ми смо избацили Чукарички, ИМТ је избацио Раднички из Ниша, тако да... изненађења увек постоје. Ако будемо имали шансу да прођемо даље - урадићемо све да прођемо. Ово је фудбал, треба да се боримо, па шта Бог да“.
Славољуб је као играч увек, жаргонски речено, остављао срце на терену. Емотивно је проживљавао добре и лоше моменте свог клуба, а у том сегменту се ништа није променило.
„Нема неких разлика. Какав сам био на терену и какав сам као тренер, такав сам и у приватном животу. Ја сам човек код којег се види емоција, види се кад сам љут, кад сам срећан и не кријем то да покажем. Био сам темпераментан као играч, покушавам да дам 100 посто себе екипи. Био сам увек тимски играч, капитен у доста екипа и као тренер покушавам да поставим тим изнад свега. Покушавам да не правим разлику... наравно, ван терена не могу сви да ми буду исти, али на терену покушавам да ми сви буду исти. Све што сам као играч мрзео или волео – и што се тиче рада, на терену и ван терена – све то покушавам да имплементирам у екипу. Покушавам да учиним да ми екипа игра чврсто и агресивно, са пуно емоције, јер ја другачије не знам“.
На питање о тренерским узорима у свету фудбала јасно је истакао име аргентинског стручњака Дијега Чола Симеонеа, који годинама прави велике успехе са Атлетиком из Мадрида, једним од највећих европских клубова.
„По неким стварима, не због темперамента, већ начина на који води екипу и које резултате прави, нека то буде Дијего Симоеоне. Води Атлетико толико дуго, увек је у врху табеле поред Барселоне и Реал Мадрида, стално је у завршницама Лиге шампиона. Мислим да он извлачи максимум из екипе у сваком погледу - и то ради годинама. И није џабе најплаћенији и дуго у том клубу. Стварно га ценим као тренера, не само због темперамента“.
Једна од тема које смо се дотакли са нашим саговорником била је и селекторска позиција репрезентације Србије, која је недавно упражњена одласком Љубише Тумбаковића.
Орлови све чешће и чешће мењају шефа свог стручног штаба, а на најновији потез из Фудбалског савеза Србије били су приморани јер се Србија ни после више од 20 година није пласирала на Европско првенство.
„Ми нисмо Немци, они имају селектора који је ту десет година. Енглези често мењају селекторе, Италијани су исто имали тај проблем. Морамо да знамо да су то много веће фудбалске нације и силе од нас, које имају већи избор тренера. Друга ствар, у Србији је јако тешко наћи врхунског тренера, који ће да буде врхунски селектор и још све да се поклопи са његовим неким циљевима“.
„Ми имамо тренере који раде у иностранству и они су, превасходно, заузети. Ми смо ограничени у смислу избора великог броја тренера. Такође, и странца је јако тешко да доведемо. Селекторски посао је специфичан. То је посао који би требало да раде искусни тренери, који дуго раде и нису толико амбициозни. Ја то тако видим. Ми немамо толико искусних тренера. Имали смо покојног Антића, имали смо Михајловића као почетника... не бих рекао да имамо проблем, већ је наш избор правих тренера за право селекторско место - сужен“, истиче Ђорђевић.
Ђорђевић верује да наша земља, понајвише Црвена звезда у којој је он и стасао, има добар систем рада подобан за развијање младих тренера.
„Ја сам са својим резимеом могао можда да одмах кренем да водим омладинце, али ми је (на почетку) Драган Младеновић (директор Омладинске школе) посаветовао и рекао ми да кренем од 'нуле' - и са школовањем и као тренер. То се испоставило као тачно, јер сам тек тада видео колико треба да се учи. Нисам прескочио ниједан корак, сваки је био исправан, и клуб ме је испратио максимално тако што ми је давао генерације постепено. Улагао је у моје школовање. Тако да, што се тиче мене конкретно, мислим да ми је Звезда много дала у сваком погледу - и шансу да радим, и да ме школује, па могу да кажем да је Црвена звезда клуб који максимално обраћа пажњу на тренере“, рекао је Ђорђевић и закључио разговор похвалом из ФСС-а:
„Могу и, најискреније, да похвалим нашу школу за тренере. Имамо озбиљну школу са озбиљним предавачима и тренерима, тако да, што се тиче школовања које имамо на Б, Аи Профи лиценци, гарантујем да је то највиши степен савременог фудбала“.
Ђорђевић има, за једног фудбалског тренера, само 39 година и за то време је већ успео привуче пажњу српске јавности. Пред њим је дуг и тежак пут, али оно што се за сада могло видети дефинитивно обећава.
► Србинова прича за коју је мала и Гинисова књига
► Легенда Партизана за Спутњик: Kако је полиција „привела“ Краља у време пада Чаушескуа
