Позоришна редитељка Ана Томовић и филмски редитељ и сценариста Вук Ршумовић, професори факултета и родитељи двоје деце Вида и Нађе, свесрдно помажу једно другом у стваралачком процесу за који кажу да уме бити изузетно тежак.
Породица неисцрпан извор инспирације
„Веома је стимулативно када сте у партнерском односу и обоје сте креативци. Нисте сами у том процесу, већ имате неког блиског са којим се разумете, са којим можете да преиспитате своје ставове и размишљања. Долази и до размимоилажења, сучељавања мишљења, што се нама раније много чешће дешавало. И тада осећате стимуланс да неке ствари превазиђете. Креативан процес је ужасно тежак, јер се осећате екстремно рањивим и то су тренуци када једна оштра реч или коментар могу да вас дистанцирају од рада на следећих шест месеци. Ана и ја се дуго познајемо и радимо заједно тако да разумемо ту динамику креативног процеса и гледамо да не блокирамо једно друго“, каже за Спутњик Вук Ршумовић.
Ана Томовић наглашава да се све црпи из породице, односа и онога што се научило током одрастања.
„Породица је неисцрпан извор свега. Увек се враћамо породици у трагању за било чим. За нас, људе који се баве уметношћу, стабилност породице је врло важна зато што нам она омогућава да идемо даље од себе и да будемо јако креативни“, истиче наша саговорница.
Вук примећује да смо доста занемарили породицу као кључну јединицу идентитета и егзистенције, да се свест о томе некако изгубила у нашем хаотичном друштву и времену.
То што ви радите је најтежи посао
Због природе посла у њиховој породици не постоји рутина, ни структурирана организација, али се труде да се прилагоде једно другом.
„Од пројекта до пројекта прилагођавамо се једно другом. Када Ана ради на новој представи, а често се дешавало да ради у другом граду или земљи, ја се прилагодим. Исто то чини и она, када ја снимам. Било би боље да наша деца имају испланиране структурисане животе и ми се трудимо да им то пружимо, али природа нашег посла нам то отежава. Сећам се када смо Ана и ја учествовали са пројектом на Сарајево филм фестивалу и повели смо Вида. Припремали смо јавну презентацију тог пројекта, вежбали и била је стресна ситуација. Вид је тада рекао: 'То што ви радите је најтежи посао на свету и ја нећу тиме да се бавим'. Они расту окружени са свих страна људима који се баве креативним послом“, каже Ршумовић.
Ршум – тиха позитивна подршка
Увек је ту и деда Љубивоје Ршумовић, спреман да помогне.
„Љубивоје је тиха позитивна подршка и извор бескране духовитости и лепоте речи. Вид и Нађа обожавају да им читамо његове песме. Време проведено са дедом је увек шаљиво и под утиском његових песама и тог начина сагледавања света“, истиче Ана Томовић.
Она додаје да своју децу навикавају да уживају у књигама, представама, филмовима и квалитетном дружењу.
„Вид изузетно много чита. Вероватно зато што је увек био окружен књигама и ми смо то од раних ногу стимулисали. Драго нам је да обожава да чита. Као родитељ стално имаш страх да клинци не читају, али они су уз нас, деду и ширу породицу заволели књиге“, надовезује се поносан отац.
Породица у фокусу страних серија
Вук Ршумовић је, предајући на мастер програму на Факултету за медије и комуникације, приметио да већина светских серија говори о породици.
„То чини те приче универзалним, а ми овде тога нисмо свесни и често се наше приче баве индивидуалцима. Породица је нуклеус. Здравље породице је једнако здрављу друштва и то треба имати у свести и треба се бавити породичним односима“, сматра наш саговорник.
Растурене породице све чешћа појава
Ану је је зато привукла прича комада „Син“ Флоријана Зелера који поставља у Атељеу 212.
„У центру приче је растурена породица - разведени родитељи и син који због тога и својих година пролази кроз адолесцентну депресију. Родитељи покушавају да му помогну, али је то тежак процес. Депресија добро прикривена болест и може имати страшне последице ако се не лечи адекватно и на време. Овде се отвара више тема, али узрок проблема јесте растурена породица“, појашњава Томовић.
Њу је комаду привукла тема, емоција и добро погођен критички однос према стварности, породици и друштвеном феномену.
„Посматрамо све учесталији феномен развода, распада породице, свађе и како се то одражава на децу која све посматрју другачије него одрасли. То је данас постала малтене уобичајна ствар - више људи се разведе него што остане у браку. Родитељи и деца су везани читав живот и све што се тиче родитеља, тиче се и деце. То је нераскидива веза која онда може да има размере попут античке трагедије у свом ефекту“, истиче позната редитељка.
„Син“ је прва драма Флоријана Зелера која се поставља у Србији и део је трилогије коју чине „Мајка“ и „Отац“. У комаду „Мајка“ у Њујорку игра Изабел Ипер, а према драми „Отац“ снимљен је филм са Ентони Хопкинсом и Оливијом Колман.
„Мени је сјајно што се његове приче тичу свих. Зелер се не труди да буде оригиналан, већ пише о ситуацијама у којима апсолутно свако може да се нађе и са којом може да се идентификује. Без обзира што је нов писац, он има савршену самоувереност. Не мора да измишља топлу воду да би био убеђен у снагу онога што говори“, сматра Ршумовић.
Модерна Антигона
Однос према породици је у фокусу и новог пројекта Вука Ршумовића „Прича о Фатеме“.
„То је истинита прича о младој жени из Аваганистана која долази у Београд у лето 2015. са троје деце и мужем. По доласку сазнаје да се млади Авганистанац неколико недеља пре тога утопио у реци и установљава да је то њен брат са којим је током пута изгубила контакт. Прича се десила у јеку избегличке кризе када је на десетине хиљада људи пролазило кроз нашу земљу на путу ка Европи, а паралелно је Мађарска кренула да гради бодљикаву жицу на граници. Они треба да наставе путовање истог дана, али она одлучује да остане и сахрани свог брата по обичајима своје вере, са именом и презименом, насупрот целом свету, логици, опстанку. Чини то уверена да живот није само преживети, већ је важан однос према брату, сопственом идентитету, самој себи“, истиче Ршумовић.
Наглашава да је то прича о модерној Антигони, блиска западној цивилизацији.
„Грчка трагедија која говори о нашем идентитету, а у новом геополитичком контексту добија нове конотације. Без обзира што је у питању жена из Авганистана, њена прича говори јако много о нама самима, нашем и европском идентитету и цивилизацији уопште“, појашњава редитељ који је остварио велики успех са претходним остварењем „Ничије дете“.
Снимање филма, у копродукцији Србије, Италије, Хрватске и Ирана, подржан од стране фонда Еуримаж, требало би да почне на лето, а до тада Ана и Вук раде на развијању својих заједничких пројеката.
„Имамо неколико заједничких пројеката које развијамо и који код обоје буде подједнаку страст“, каже Томовић, а Ршумовић додаје да Ана има таленат да препозна добре приче.
Прочитајте још:
