Шумски екосистеми и остала вегетација сваке године успешно уклањају из ваздуха и складиште око 30 одсто емисија угљен-диоксида (CO2) који производе људи. Међутим, према резултатима новог истраживања објављеног у часопису „Сајенс адвансиз“, готово половина шума могло би већ средином века да постане извор емисија CO2.
Разлог за то су све више температуре које неповољно утичу на процес фотосинтезе, док истовремено повећавају количину угљен-диоксида који биљке отпуштају током „дисања“ (транспирације).
О чему се тачно ради?
Фотосинтеза и дисање биљака
Опште је познато да су дрвеће и биљке наш савезник у борби против климатских промена зато што током фотосинтезе везују CO2 из атмосфере и истовремено ослобађају кисеоник. Због тога су пошумљавање и очување постојећих шумских екосистема веома важне методе борбе против глобалног загревања које су нам неопходне како бисмо пораст просечне температуре на планети задржали испод једног и по или два степена Целзијусових.
Међутим, попут осталих живих бића на планети, дрвеће и биљке такође дишу. Дрвеће током ноћи преко стома узима кисеоник из ваздуха, а отпушта угљен-диоксид. Како је количина CO2 који дрвеће током дана веже фотосинтезом већа од количине коју отпушта током ноћи, оно је у стању да упија готово трећину емисија угљен-диоксида који производе људи.
Пошто је CO2 својеврсна храна за биљке, људи који су скептични према климатским променама често истичу да је пораст концентрације угљен-диоксида у атмосфери заправо добра ствар која ће омогућити биљкама да брже расту и допринети озелењавању планете. Ипак, резултати овог истраживања упућују на други закључак с обзиром на то да су негативни ефекти великог пораста температуре знатно већи од користи која настаје због више CO2.
Интензитет фотосинтезе опада због великог пораста температуре
Попут људског организма, и биљке најбоље функционишу у одређеном опсегу оптималних температура, а уколико се та граница прекорачи може доћи до различитих негативних ефеката. Тим научника на челу са Кетрин Дафи са Универизета Северна Аризона управо је испитивао утицај пораста температуре на интензитет фотосинтезе и дисање биљака како би открили какве последице би глобално загревање могло да има на шумске екосистеме.
Након анализе података из базе ФЛУXНЕТ, која обухвата податке са преко 800 мерних места у периоду од 1991-2015, научници су дошли до сазнања да интензитет фотосинтезе иницијално расте заједно са порастом температуре, али то се одвија само до одређене границе, након чега интензитет фотосинтезе креће експоненцијално да опада. Истовремено, интензитет транспирације (дисања) стопа дисања дрвећа наставља експоненцијално да расте, тако да количина угљен-диоксида који се ослобађа на тај начин након одређене температуре премаши количину која се везује фотосинтезом, чинећи шумске екосистеме изворима емисија угљен-диоксида.
Колико смо близу преласку границе
Температурна граница након које шуме постају извори CO2 није иста за све врсте. Шуме које се налазе у тропским пределима сачињене су од врста дрвећа које су боље прилагођене високим температурама, те је њихова граница знатно изнад оних из умерених географских ширина, али како сви предели на планети осећају последице глобалног загревања обе врсте шума су угрожене порастом температуре, пише портал Клима 101.
Испитујући податке научници су дошли до закључка да је у претходној деценији око 10 одсто Земљине површине искусило температуру након које шуме отпуштају више CO2 него што га везују, али то је у овом тренутку ограничено само на најтоплије периоде године. Међутим, брине чињеница да би, уколико емисије гасова са ефектом стаклене баште не почну да се смањују, температура већ средином века порасла у тој мери да угрози функционисање великог броја биљних врста.
Резултати истраживања показали су да би, уколико се то догоди, укупан глобални капацитет земљишта и шумских екосистема да уклањају угљен-диоксид из атмосфере могао да падне за око 45 одсто већ средином овог века.
Шта то значи за борбу против климатских промена?
Када се говори о достизању угљеничне неутралности, или нето-нултим емисијама, циљ је заправо достићи тренутак у коме укупна количина гасова са ефектом стаклене баште која се емитује у атмосферу из разних извора буде једнака оној количини коју из атмосфере уклањају разни природни процеси.
Тренутно, планови свих држава о смањивању емисија гасова са ефектом стаклене баште у себи садрже и процене колико угљен-диоксида земљиште и шуме на њиховој територији могу да упију и складиште.
Нова сазнања до којих су научници сада дошли показују да би ове процене могле да буду веома погрешне, што би значило да ће ограничавање загревања у оном обиму који је потребан бити још теже него што се до сада мислило, из једноставног разлога пошто од Земље нећемо добити онолику помоћ колику смо очекивали.
Ипак, оно што је важно овде нагласити је да су научници у поменутом раду истраживали шта би се догодило у најпесимистичнијем сценарију, оном у коме емисије ГХГ настављају неконтролисано да расту. Због бројних позитивних помака који су се догодили последњих година овај сценарио изгледа све мање вероватан, а од тога колико свет буде успешан у смањивању емисија ће зависити и моменат у коме бисмо могли да дођемо до границе када интензитет фотосинтезе почне експоненцијално да опада.
Међутим, ово само значи да имамо нешто више времена.
Оно што је несумњиво јасно и што би требало да разумемо као поруку овог истраживања јесте да су природни екосистеми вероватно рањивији него што смо раније мислили и да немамо времена за губљење. Ситуација је још увек у нашој контроли, али уколико све државе на свету у наредној деценији не крену у озбиљан системски подухват за напуштање фосилних горива и деугљенизацију привреде, биће изузетно тешко испоштовати циљеве постављене Париским споразумом и загревање планете ограничити испод безбедне границе.
