Иза Душка Трифуновића остале су 24 књиге поезије, четири романа и неколико драма, али и око 300 песама које су компоноване и снимљене попут хитова „Има нека тајна веза“, „Шта би дао да си на мом мјесту“,„Пристао сам бићу све што хоће“...
„Све то потврђује да је Душко Трифуновић стално присутан иако је на другој обали и не можемо се видети”, каже за Спутњик Перо Зубац поводом 15 година од смрти знаменитог сарајевског песника.
Описмењавање - Од „Индекса“ до Жељка Јоксимовића
Трифуновић је писао текстове и за „Индексе“(Ти си ми била нај, нај), „Тешку индустрију”( Живот је маскенбал), Бисеру Велетанлић (Падала сам), Неду Украден (Још те волим), Здравка Чолића (Главо луда, Да ми није ове моје туге, Љубомора, Мало појачај радио, Ријека суза и на њој лађа, Срце је чудна звијерка), Јадранку Стојаковић (Живот пише романе, Има нека тајна веза, Нова нада, О том потом, Свијет се дијели на двоје), а последње познато естрадно име са којим је радио је био Жељко Јоксимовић („Има нешто у том што ме нећеш“).
„Када је дошао у Нови Сад заменио је Мирослава Антића, који је био мој нераздвојни пријатељ и заштитник од сваке невоље – мој космички кишобран”, каже Перо Зубац.
Драгоцена потпора и пријатељ
Прву песму Душко Трифуновић је написао по повратку из војске, са 26 година. Рођен у Сијековцу код Брода (Република Српска), у Сарајево је дошао са 24 године и занатом бравара, али је већ следеће године издао прву књигу.
„Душко ми је био не само драгоцена потпора у размишљању о смислу свега што радимо него човек са којим сам умео да се радујем и смејем. Путовали смо заједно, ишли на разне сусрете. Виђали се скоро свакодневно. Правио је вечере, оне, што он каже, сиромашне – мало чварака, куваних јаја, ренданог купуса, ротквица. Он је свој самачки живот у Новом Саду делио са неколицином људи који су га много поштовали, волели, помагали. Било ми је драго што сам и ја био међу њима”, истиче Зубац.
Чика Душко, бил’ Ви могли направити ово ла-ла-ла-ла
Сећајући се Душкове сарадње са музичарима, Перо Зубац помиње и једну анегдоту.
„Чувена је то прича. Дођу код њега певачи и неуспешни текстописци па му кажу: ‘Чика Душко, бил’ Ви могли направити ово ла-ла-ла-ла? Не ваља ово што сам ја написао’. ‘Па како си ти то написао?’, пита га Душко. ‘Па сједимо нас двоје, нас два пара заљубљени…’,одговара он. ‘Па која два пара?’, пита Душко. ‘Па ја и Микана. Душко ће на то, не може то тако, ви сте један пар”, присећа се Зубац и додаје да је Трифуновић имао добре композиторе попут Горана Бреговића, Габора Ленђела.
Они су њега оплемењивали и он њих, истиче Зубац и сећа се да је једном, у тренутку када је био тужан, Трифуновић укључио телевизор и угледао снимак концерта „Бијелог дугмета” у Кошутњаку.
“’Аууу, колико народа, рекао је, а ја му кажем: ‘Душко, имаш разлога да живиш’”.
Скроман и духовит
Био је скроман човек, напомиње Зубац, частан и обичан. Опчињавао је људе својим казивањем стихова.
„Ем је лепо говорио, ем је био врло духовит па је увек имао неку причицу да насмеје људе. Он је био један од оних који су сјајно говорили своје стихове, попут Стевана Раичковића, Бране Петровића, Мике Антића. Волели су га”, истиче наш саговорник.
У антологији анегдота о знаменитим личностима „Златни прах” Уроша Јечменице нашла се и једна о Душку Трифуновићу и Перу Зубцу:
„Пошао Перо Зубац на песничке сусрете на Козари и рекао свом пријатељу Душку да ће бити у Приједору. У сред неког сусрета зове га Душко. Притисне Перо мобилни и каже: Извини, Дуле, ја сам у роумингу. У ком роумингу? Рекао си да си у Приједору”.
Што не би могао Душко у Сарајеву
По избијању рата Трифуновић је дошао из Сарајева у Нови Сад, где је преминуо 28. јануара 2006. године.
По сопственој жељи, сахрањен је у Сремским Карловцима, где му је подигнут споменик - рад вајара Стевана Филиповића.
Завичај му се одужио годишњом манифестацијом „Дан Душка Трифуновића“, која се одржава на Палама и окупља песнике из Републике Српске, Србије и Црне Горе, а поводом 15 година од његове смрти издавачка кућа „Прометеј” организује у Новом Саду свечану академију посвећену знаменитом песнику.
„Успели смо да у Сарајеву објавимо Душкову књигу. Дивна је, са портретом који је направио чувени сликар и дизајнер Драган С. Стефановић. Он је радио све корице ‘Бијелог дугмета’. Дуго се мислило да ли Душко може да се објави у Сарајеву. Што не би могло? Мој млађи син Милош, који је докторирао на теми ‘Поетика Душка Трифуновића’, приредио је књигу ‘Тешка индустрија’ и драго ми је да је Душко присутан и у Сарајеву”, каже Перо Зубац.
Зубац открива и да се припрема нова едиција коју је покренуо фотограф Марио Леоне Бралић, почасни поглавица племена Масаи, а у првој књизи ће се наћи Љубивоје Ршумовић, Момо Капор у сарадњи са Љиљаном Капор, Перо Зубац и Душко Трифуновић.
„Бавимо се Душком као да је ту”, наглашава Перо Зубац.
