„Господ ми је дао могућност да више пута разговарам и молим се са српским патријархом Иринејом. На мене је оставио јак утисак. У њему су се осећале дубина и снага душе. Сећам се са каквом је храброшћу и одлучношћу говорио подржавајући православље у Украјини, које је страдало. Он је волео своје вернике, кад их је благословио или причешћивао, посебно децу, на његовом лицу се видела духовна радост“, истиче митрополит у разговору за Новости. Преносимо делове интервјуа.
Добро сте познавали и митрополита Амфилохија?
– Покојни владика је био велики архиепископ и многострано обдарен човек: богослов, организатор, духовни наставник. Његов боравак на челу Црногорско-приморске митрополије је епоха црквеног препорода у Црној Гори. Владика је успео да доведе у цркву много људи, да надахне хиљаде верника на самопожртвован рад у име духовног препорода Црне Горе. Захваљујући литијама у одбрани светиња које је он покренуо, свет је видео како бије живо православно срце Црне Горе, то је постао светао пример у размерама целог хришћанског света, натерало је многе наше савременике да се замисле о вери својих очева.
Патријарх Кирил, када је умро митрополит Амфилохије, рекао је да је за његово име везан духовни препород Црне Горе. Како видите будућност православља у овој земљи?
– Православље у Црној Гори гради се на чврстом темељу који су положили светитељи Василије Острошки и Петар Цетињски. Православна вера је, не једном у историји, давала нашој браћи снагу да добију борбу за слободу, да формирају национални карактер и културу, допринела настанку и развоју њихове државе. Народни покрет за заштиту светиња показао је целом свету колико много отаџбинска вера и православна црква значи људима, посебно онима којима припада будућност, младима. Мени је врло важно да је на делима владике Амфилохија младо поколење Црне Горе могло да проникне у спознају одговорности да духовно наслеђе мора да се сачува за потомство.
Руска православна црква памтиће српског патријарха и по томе што је чврсто подржавао канонско православље у Украјини. Каква је ваша прогноза што се тиче Украјине?
– Стварање тзв. Православне цркве Украјине имало је вештачки, политички карактер чији је аутор бивши украјински председник Петар Порошенко. Окупили су 2018. лажне епископе две различите неканонске цркве које су се и међусобно сукобљавале. Велики притисак је био на хијерархију канонске Украјинске православне цркве, верне московском патријарху. Али, од 90 епископа, само двојица су пристала да пређу на страну расколника. Притом је тзв. аутокефалија дата са низом ограничења. Тако се Православна црква Украјине морала одрећи свих својих општина у иностранству, као и права да формира такве црквене општине. То је заоштрило још више односе унутар новоосноване цркве. Филарет Денисенко, бивши лидер једне од двају расколничких цркава (велики пријатељ црногорског расколника Мираша Дедеића), одрекао се признања томоса који је доделио патријарх Вартоломеј. Он је поново оформио своју организацију, тзв. кијевски патријархат. Расте и број противречности унутар осталог дела Православне цркве Украјине, а у отетим храмовима нема ко да служи. Руководство Константинопољског патријархата изјављивало је да ће аутокефалија да обједини православне у Украјини, али раскол се само појачао.
Председник Северне Македоније Пендаровски молио је патријарха Вартоломеја да призна неканонску Македонску православну цркву. Њу не признаје не само српска, него ни друге православне цркве. Је ли могуће избећи нови конфликт?
– У Руској православној цркви увек су сматрали и сматрају да је решење македонског црквеног питања искључиво право Српске православне цркве и без њеног пристанка било какви покушаји мешања су недопустиви.
Синод СПЦ много пута се обраћао писмима Унеску да се заштите српски храмови на КиМ. Сада Албанци убеђују светску јавност да су они градили те цркве. Какав би савет могли да дате Србима тим поводом?
– За време посете Косову и Метохији видео сам руине храмова које су порушили екстремисти, као и светиње које су претворили у сметлишта. Они који су рушили и скрнавили храмове и манастире на КиМ показали су јасно целом свету да немају никакву историјску или духовну везу са тим светињама. Православни Грци су носили и носе у срцу Свету Софију коју су им отели, чак и кад је она била претворена у џамију. Молимо се за нашу српску браћу која живе у тешким условима у том светом крају. Нека им да Бог снагу и стрпљивост да сачувају отаџбинску својину.
