Тако му је давне 1934. године Српско пољопривредно друштво доделило златну диплому коју је освојио за крушку коју је укрштао од две сорте – мичуринке и калуђерке, а која је била изложена на сајму у Сарајеву. Глига нема скоро педесет година, али су ту сећања, која могу да наведу на размишљања а и закључак да се радом и знањем може постићи много.
Кад воће пробехара
О животу Глига Станића за портал „Плодна земља“ прича његов син, пуковник у пензији Мирослав Мирко Станић (79). После службовања у Југословенској народној армији, широм СФРЈ, а један период био је чак и припадник мировних снага Уједињених нација у Намибији, Мирко је пензију дочекао у Подгорици. Убрзо се вратио у родно Бијело Поље, где сада са супругом Радмилом живи у кући у којој се родио и упркос годинама активно се бави кајакаштвом. Станићи су се у 18. веку из Подгорице доселили у Бијело Поље и једна су од најстаријих угледних бјелопољских породица, која слави славу Срђевдан и пореклом су од Куча.
„Мој отац Глиго Станић, један је од познатијих пољопривредних произвођача у Црној Гори, а посебно у производњи и преради воћа, у првој половини прошлог века. Његови воћњаци простирали су се хектарима и заузимали велику површину која данас чини урбани део Бијелог Поља. Та лепота, кад воће пробехара, кад замирише и у пролеће забели цела Прушка остала је сећању многих Бјелопољаца. Остала је и изрека – штуца ми се, помињу ме шљиве, чак из Прушке, из Глигове њиве“, прича Мирко.
Узгајао је Глиго више од педесет врста бројних сорти воћа. Крушке, јабуке, шљиве, трешње, вишње, орах, брескве шефтелије, лешник, јагоде. Калемио је и укрштао, од воћа добијао оно најбоље. И то стално уз примену нових знања, а и своја сазнања несебично је делио.
Глиго је стално унапређивао своју производњу, волео да чита разне пољопривредне часописе које је су му доносила браћа. Имао је тројицу браће и две сестре Драгињу и Милицу. Двојица Илија и Срето су у Турској завршили правне факултете и постали адвокати, док се трећи брат Андро бавио банкарским пословима. Глигорије, као трећи по реду, остао је на имању са мајком Маром, угледном бјелопољком коју су сви од миља звали Дада. Она је била и председница Кола српских сестара.
Шљиве из лимске долине
У Краљевини Југославије једне од најквалитетнијих шљива расле су у лимској долини. Пожегача је била најпопуларнија, а и данас уврежено је мишљење да је то најбоља шљива за ракију, сушење и пекмез.
„Правили су се пекмези, није било породице да бар од сто кила шљива не направи пекмез“, каже Мирко.
У дворишту куће Станића у центру Бијелог Поља још увек постоје зидине сушнице која је била веома важна. У средини просторије била је пећ укопана у земљу, а са стране су биле поређане љесе, дугачке фијоке, које су са стране имале даске. Да би се шљива што боље осушила примењивао се посебан систем ређања плода. Није било дима, сулундари су били спроведени кроз простор. Шљива се сушила на посебној температури. Једна љеса је била капацитета сто кила, то је био товар, а било је 12 тих љеса. Чак 1.200 кила шљива је могло одједанпут да се суши и то сушење је трајало два три дана. У тој сушници боравио је радник који је ту спавао, водио рачуна о температури и ватри и пратио процес сушења.
Ипак, највеће количине шљива претварале су се у ракију од које су били и највећи приходи. Газдинство Станића имало је велике каце где се могло сместити 3.000 кила шљива. Каце су ручно рађене а правили су их мајстори, качари из околних села. Глиго је имао казан на точковима који је могао да се премешта. Сву ракију могао је да прода, међутим за свеже воће није било довољно купаца, па је морао да га прерађује.
Шта је био "речељ"
Сушница се користила и за сушење крушака. Процес је био такав да се крушке изрежу на кришке и да се суше у мањим количинама.
„Осим класичне сушнице имали смо и портабл-сушионицу, ту су могле и шљиве да се суше, на металним таблама је била основа, били рамови у које су се увлачиле фиоке, и крушка је сушена испод металног дела где се ложила ватра. Њих смо преко зиме користили за чајеве и компоте. Још тада је отац имао и машину за сечење воћа, на ручни погон, јер воће које се не употреби се уситњавало да би се хранила стока. Осим те машине имали смо и велику дрвену пресу и тако се цедио сок. Део тог сока се и кувао од тога се добијала густа течност ’речељ‘, он је био нешто као жидак џем и служио се за вечеру заједно са качамаком“, сећа се Мирко.
Имао је Глиго око 200 стабала јабука. Старих сорти – бабовачке, колачаре, пашинке, петроваче, шећерике, бузлије и арапке. Таквих сорти којих данас скоро да више нема. Пашинка, врло омиљена јабука је нестала због болести. Бузлија је била јабука крупна са финим укусом, једно стабло је давало по стотинак килограма.
Гајио је Глиго и јагоде. Ту је дао свој допринос, сталним укрштањима произвео је јагоду која је била крупнија, укуснија и отпорнија на штеточине, нарочито пужеве који су правили штету.
„Јагода је оцу била у фокусу нарочито у послератном периоду. Тада се дружио са познатим бјелопољским пољопривредником, Јованом Јованчевићем, доктором пољопривредних наука, чије савете је примењивао. Доктор Јованчевић био је задивљен плодом јагоде, чак је био поднео захтев да она и званично понесе Глигово име, што није прихваћено, а претпостављамо зато што је третиран као земљопоседник.“
Ипак нарочита страст вредног Глиге Станића биле су крушке. Од давнина су у Бијелом Пољу крушке добро рађале. Познате су разне сорте крушака, неке су и Турци донели. Глиго је нарочито волео медунак, рана крушка која је стизала крајем јуна, која увек добро рађа, слатка, укусна и сочна. Гајио је и јеребасну, крупну крушку која је могла да нарасте и до пола килограма. Није било Бјелопољца који је није пробао.
Обилићева медаља за храброст
„Мој отац је набавио садницу крушке мичуринке коју је укрштао са калуђерком. Мичуринка је више округласта, зимска крушка касно се брала, одмах након брања није била погодна за јело, већ је требала да одстоји, стајањем од неколико дана добијала жуту боју и врло пријатан укус. И тако је могла дуго да стоји. Калуђерка је имала леп изглед, више издужена и карактеристичан укус. Њиховим укрштањем добијена је та нова крушка, која је била награђена на сајму у Сарајеву“, указује Мирослав Мирко Станић за Плодну земљу.
Глиго је воће је излагао на сајмовима у Београду, Новом Саду и Сарајеву. Боравак у Београду му је био животно пресудан, ту је упознао своју будућу супругу Добрилу Малић, која је вођена љубављу за Глигом дошла у Бијело Поље где су сложно живели, радили и стварали. Имали су петоро деце Властимира, Милоша, Љубицу, Мирјану и Мирослава.
Глиго је преживео Мојковачку битку, где је 1916. године учествовао као војник Бјелопољске бригаде, а за своје јунаштво указом Краља Александра 1928. године добио је Обилићеву медаљу за храброст. Бјелопољска бригада својим дејством у рејону Граца-село Сиге спречила је продор аустроугарских јединица преко реке Таре и тако ушла у историју. Глиго је заједно са својим радником и земљаком Арифом Идризовићем био болничар у пољској болници где су бринули о својим саборцима оболелим од шпанске грознице.
Иако је био несебичан и човек који је свој крај водио напред у развоју пољопривреде, држава је после Другог светског рата према Глигорију Станићу неправедно поступила. Преживео је Глиго бројне ратне голготе, али је срце утихнуло са сваким одузетим комадом земље кроз процес национализације земљишта и посеченим стаблом његових воћњака…
У дворишту газда Глига и даље поносно расту два велика ораха, које је он посејао пре шездесет година и који рађају увек више од оног што је просек. Долазе и млади Бјелопољци да се распитају како да посеју Глигов орах. Многи су то и учинили, и ти ораси, који су већи од уобичајених расту и рађају сваке године.
Прочитајте и:
