Мекафри се осврће на чланак „Њујорк тајмса“ под насловом „Како Бајденова администрација може да помогне у решавању наше кризе реалности“, наводећи да је лош знак то што се Америка сада ослања на геријатријског инсајдера из Вашингтона, чија је перцепција стварности много пута доведена у питање, како би решила „кризу реалности”.
У тексту „Њујорк тајмса“ аутор Кевин Рус разговарао је са „стручњацима“ који су понудили предлоге о томе како ујединити Американце око „реалности“ елиминисањем теорија завере и дезинформација.
Један од предлога био је да Бајден изабере „цара реалности“ који ће надгледати разоткривање дезинформација и теоретичаре завере.
То звучи као одлична идеја, шта би могло да пође по злу? – пита Мекафри у ауторском тексту за РТ.
Проблем са „царем реалности“ је тај што је Америка постреална нација. Америчка култура је отишла толико далеко у погледу прихватања субјективног искуства над објективном стварношћу да неки бирократа неће моћи да је врати рационалном, сматра Мекарфи.
Он додаје да у томе и јесте поента и да администрација Бајдена не жели да врати Америку у објективну стварност, већ жели да Американци прихвате стварност естаблишмента - а то су две веома различите ствари.
Стварност естаблишмента је неолиберална, војно-индустријска реалност, коју контролишу корпорације и која се гнуша одговорности за своја стална недела и дезинформације, истиче Мекарфи.
Стварност естаблишмента захтева да прихватимо апсурдно непотпуну званичну причу о низу атентата 1960-их док одбијају да скину ознаку тајности са владиних досијеа о томе, каже и наводи да је стварност естаблишмента лаж о инциденту у Тонкишком заливу која је узроковала ратни пакао у Вијетнаму, затим лажи о Ирану и одредима смрти у Латинској Америци.
Како каже, естаблишмент је лагао и о свом саучесништву у трговини дрогом док је вођен рат против дрога.
„Стварност естаблишмента одбила је да скине ознаку тајности са докумената о 11. септембру и да истажи средства за тај напад. Она нам је и саопштила да је Ирак имао оружје за масовно уништавање и „подарила“ нам рат у Ираку, Јемену и Либији и широм света“, набраја Мекарфи.
Он наводи да се често каже да је дневно светло најбоље дезинфекционо средство, али смо непрестано у мраку, а естаблишмент је, без обзира на то која је странка на власти, гангренозни уд чије су лажи и дезинформације много токсичније за Америку и свет него све што неки теоретичари завере могу да засмисле.
„Мржња естаблишмента према теоријама завере посебно је забавна у светлу онога што се десило у протекле четири године“, истиче амерички писац подсећајући на хистерију о Рашагејту која се ширила мејнстрим медијима.
Он поставља питање да ли би нови „цар реалности“ у том случају казнио или укорио медије којима та теорија завере није била страна.
Да ли би „цар реалности“ критиковао научнике и медицинске стручњаке који су јавно говорили да је у реду окупљати се у великим групама током пандемије у знак протеста „Црни животи су важни“, али не и против „закључавања“?, пита и додаје - наравно да не.
„Попут параноичног шизофреничара, америчка политичка и медијска елита непрестано покушава да убеди људе да су њене заблуде и обмане права истина, а од „цара реалности“ би се очекивало да укида само теорије завера и дезинформације које се естаблишменту не свиђају“, сматра Мекарфи.
Он наглашава да је стварност таква да владајућа елита гура појам десничарски домаћи терористи и опасност од теорија завере у покушају да сакрије своје злочине и угуши незадовољство.
„Орвел је говорио - ко контролише прошлост, контролише будућност, ко контролише садашњост, контролише прошлост, а естаблишмент жели да контролише садашњост, прошлост, будућност и, највише од свега, вас. А „цар реалности“ је само почетак“, закључује Мекарфи.
