Вест о проналаску тела петнаестогодишњака у Тамишу у Панчеву потресла је Србију. Према писању медија реч је о самоубиству због раскида са девојком.
Горан Кнежевић, директор центра „Срце“, невладине организације која се већ 30 година бави пружањем емотивне подршке особама у кризи и превенцијом самоубиства, указује да смо нажалост сведоци све чешћих несрећних случајева у виду суицида код младих.
Системска превенција суицида код деце
„Превенција је потребна већ када неко размишља о томе. Ако неко има мисли, можда нема план у вези са тим, али проблеми су присутни и особа размишља о томе да себи одузме живот. Ми превенцијом морамо да се бавимо мало више системски“, апострофира Кнежевић.
Он наводи да „Срце“ на територији Војводине успешно спроводи пројекат у средњим школама са циљем едукације како да вршњаци и особе из окружења примете неке могуће знаке који указују на то да је дошло до промена у понашању, да се особа можда повлачи у себе, да евентуално завршава неке послове које има а који су пред њом, да жели да што више ствари заврши, да се можда опрашта, поклања неке своје ствари.
Ситуације које се одраслима чине потпуно решиве, деци у пубертету представљају највеће проблеме са којима су се сусрели. Тако и јединица у школи некад може да буде разлог да деца размишљају о томе да себи одузму живот. Стога је, према речима нашег саговорника, важно да се не минимализују њихова размишљања и њихови проблеми.
Едукација вршњака
„Просто, морамо као друштво бити сензитивнији на те ствари, ослушкивати људе, добро пратити оно што нам говоре, пратити да ли постоје некакве промене у томе како се особа осећа, и реаговати у смислу понудити разговор. Можда ја као вршњак не знам како да ти помогнем, али хајде заједно да пронађемо која је то особа са којом би могао да попричаш о томе“, објашњава Кнежевић.
Оно што је специфично за тинејџере, подвлачи наш саговорник, је да велики број њих није отворен за разговор са родитељима, па се врло често труде да родитељи не примете неку промену јер нису спремни да са њима разговарају о томе:
„Тинејџери се често отварају својим другарима, пријатељима, можда некоме из разреда. Мислим да се морамо бавити системском едукацијом, и уколико што већи број тинејџера буде знао како да ослушкује оно што им другари поручују, да ће тада моћи адекватно да реагују. Да могу да алармирају школског психолога, педагога, да неко обави разговор“.
Наравно, додаје Кнежевић, не треба сваки пут размишљати о најцрњем сценарију, али логично је да се у неком тренутку живота не осећамо добро из разноразних разлога, па је важно да се освестимо као друштво да је у реду потражити помоћ.
Занемаривање људског живота- „важније је имати него бити“
Специјалиста медицинске психологије Влајко Пановић сматра да глобална цивилизација иде у пропаст зато што се не бави животом, већ задовољством и забавом:
„Али не задовољством кроз рад, лепоту, кроз активности, кроз здрав однос са другим људима, него кроз хедонизам, алкохол, дрогу, промискуитет, ексцесност у сваком погледу, сензације, спектакл. Кад глобално погледамо, форсира се тај однос према реалности. И ту се занемарује људски живот, зато што је прокламовано 'важније је имати него бити'. То су доминантни системи вредности који су присутни у медијима, а занемарена је култура. Образовање је присилно, и кад све то погледамо, породица је презапослена, а деца препуштена великом медијском инпуту разних информација које препуњавају дечије умове, и с обзиром да деца немају перцепцију развијену у том раном узрасту, они постају жртве тих информација“.
Велики проблем за децу је према речима овог стручњака неорганизованост у времену и простору, јер она живе илузију слободе и бескрајних граница која се кроз медије форсира. Такође, родитељи су ретко или недовољно присутни у дечијим животима, па пласирајући своје захтеве не уважавају да у главама деце већ обитавају концепти реалности које она добијају залепљена за екране модерних уређаја, и онда родитељи остају немоћни.
Вратити достојанство животу
„Читава реалност у којој деца живе требало би да се ресетује, да се преобликује. Али у ком правцу- вратити достојанство животу, лепоти, реду, раду, организованости, помоћ другима, емпатију за слабије, за оне који су болесни, тужни, другачији, који другачије мисле, који су друге вере, друге боје коже, да нам они нису непријатељи“, сматра овај психолог.
Школски психолог Бранка Тишма, указује за Спутњик да је у конкретном случају који је потресао српску јавност мало вероватно да је раскид емотивне везе утицао на суицид. По њеном мишљењу, морало је да постоји још нешто што је угрозило развој детета, али да је свакако тешко претпостављати и треба бити пажљив.
„Губитак је огроман и за породицу и за заједницу, и то не може речима да се опише. Али сви треба да будемо опрезнији када су нам деца у питању, и када приметимо било какву промену у понашању треба разговарати са њима, треба се обратити стручним лицима, треба тражити подршку на другим странама, и негде мислим да треба више да улажемо у наше људске односе, јер то као да нам се губи сада. Нама се смањила агресивност у школама, смањили су нам се неки други облици понашања, али усамљеност се повећала“, наглашава Тишма.
Прочитајте још:
- После језивих исповести и узнемирујућих сцена: Велике промене за приватне школице и вртиће у Србији
- Може ли Србија да контролише у чије руке дајемо децу
- Kулт личности и однос као у секти - знак упозорења за родитеље
