Сексуално злостављање у спорту је табу тема о којој се нерадо или никако не говори у Србији, али не и у Миљановом корнеру.
Зашто се ћути о три случаја сексуалног злостављања деце која су стигла до тужилаштва?
Како су челници српског спорта реаговали на резултате истраживања који кажу:
- 55,3% испитаних је лично видело/доживело да им неко показује интимне делове тела или се свлачи наг у сексуалној конотацији (27,7% једном или два пута, 18,1% неколико пута, 9,6% често), 44,7% никада;
- 21,1% је доживело једном или два пута да их неко додирује, стиска и љуби на начин који је био сексуално непријатан и нежељен због чега су били повређени и посрамљени ( 4,2% неколико пута, 3,2% често), 71,6% никада
- 7,9% испитаних је доживело нежељену аналну или вагиналну пенетрацију пениса, прстију, предмета (1,1 % често, 6,7 % једном или два пута (европски црни просек је од 2% до 8%)), 92,1% никада.
- 31,6% испитаних лично је видело да неки спортисти мисле да је нормално пристати на нежељени сексуални однос ради обећаних бољих спортских резултата
- 41,5% је доживело сексуално насиље ван спорта
- 93,3% нападач је био мушкарац, 6,7% зене
- 93,5% мисли да треба да постоји СОС телефон као подршка жртвама насиља
Како да препознате тренера насилника? Зашто деца напрасно напуштају спорт? Које су последице сексуланог насиља?
Шта нам је чинити?
Жртве не смеју да ћуте... У Миљановом корнеру се не ћути...
Гости: Снежана Пантовић, спортска новинарка и чланица Удружења Жена, спорт, друштво и Нада Сарић, бивша европска шампионка у каратеу и сведок сексуалног насиља.
