Кина игра по свим правилима међународне дипломатије, пажљиво одмеравајући све детаље. Јанг Ђечи, члан политбироа владајуће странке и шеф канцеларије за међународне послове Централног комитета странке одржао је занимљив говор. Јанг није министар спољних послова, већ шеф министра Ванга Јиа. Али, с друге стране, Јанг се обратио Националном комитету за америчко-кинеске односе, у којем се појављују и странци (на пример, Хенри Кисинџер). Односно, реч је о не сасвим званичном, али врло озбиљном позиву, дословно: „да се вратимо на ток разумних и одрживих односа“. Отприлике у време демократе Барака Обаме, чији је потпредседник био тренутни председник Џо Бајден.
Подужи списак услова за рестарт односа
Шта тачно треба учинити да би се ово постигло: списак је заправо подужи, мада је сасвим у складу са списком акција претходне администрације, које би једноставно требало да буду поништене. За почетак — „Кину треба видети онаквом каква јесте“. Односно, САД треба да престану да Кину приказује као комунистичку диктатуру која угрожава свој и друге народе, и да почну да говоре истину о тој земљи.
Даље, треба престати да се „гледа на Кину као на главног стратешког конкурента, чак и као на непријатеља“, јер је претходна администрација овде „историјски, фундаментално и стратешки погрешила“.
Прецизније речено, Америка не би требало да политизује трговину, да не спречава цивилна друштва да воде дијалог, то јест, треба да престане са праћењем кинеских студената у САД и да поново отвори културна представништва (институте Конфуција). Такође да престане да се меша у питања Тајвана, Хонгконга, Тибета и Синкјанга.
Ово није комплетна листа предуслова за поновно покретање система, али она има неке посебне карактеристике. Прво, уместо Кине, овде је лако уметнути Русију, мењајући неке специфичности. И друго, заиста без укидања свих ових и многих других „иницијатива“ Трампове администрације нормални амерички односи са Пекингом (или Москвом) су немогући. Истовремено, Сједињене Државе немају шансе да одговоре сопственом листом тврдњи јер ни Кина ни Русија нису подвргавале односе са САД таквим притисцима као што је то Америка чинила према њима, па и за време Обаме. Односно, поновно покретање система, повратак у нормалу не може бити двосмерна акција. Чак и ако неко заиста жели да га прикаже таквим. Једна страна је започињала свађу, док друга није учинила апсолутно ништа да дође до тога.
Кинески коментари на Јангов говор су прилично мрачни. Од „Вашингтон је тај који би требало да направи први корак ка помирењу“ до „у Вашингтону је успостављен консензус да треба наставити са старом политиком“. Мисли се на двостраначки консензус који је данас јединствен случај.
Обрачун са Пекингом и Москвом штетан за Америку
Нови државни секретар Ентони Блинкен је већ назвао Кину „најзначајнијим изазовом“ за своју земљу, као и чињеницу да се на кључна дипломатска места постављају особе које су непријатне за Пекинг. Али могуће је рећи и на други начин: нема гласова који би отворено и директно признали да је обрачун са Пекингом или Москвом био грешка која је наштетила пре свега самој Америци.
Овде треба подсетити да се током четири године владавине републиканаца појавило неколико чланака о спољној политици демократа, које су написали или потписали сви кључни играчи, почев од Џоа Бајдена. А једина незаборавна мисао у њима је да сучељавање са овим или многим другим државама треба да се изведе заједно са савезницима. Доналд Трамп није то покушао да уради, и на томе се опекао.
Као резултат, општа ситуација за Сједињене Државе је следећа: земља се налази у најстрашнијој унутрашњој кризи од ‘60-их година 19. века, односно од грађанског рата. До чега ће довести покушај демократа да прошире тотални терор против половине становништва земље, која се готово ни у чему не слаже са другом половином — непознато је, а главни фактор овде је привремен: у идеалном случају, биће потребно десет година за опоравак друштва и политичког система? Или двадесет? Штавише, још увек је тешко замислити какав ће бити економски опоравак након „вирусне“ кризе, а не заборавимо ни на економију савезника САД. Нејасно је ко ће владати Америком и другим земљама за годину или две и више, мада постоје сумње да се тренутна елита неће одржати на врху.
И у овој ситуацији се чују само гласови оних који и даље тврде да је неопходно вратити се на „праву“ (по стилу и садржају) америчку спољну политику пре четири године, или на ону из ‘90-их прошлог века. Или на исту неуспелу политику од, на пример, прошле године. Односно, стиче се осећај да са данашњом Америком нема о чему да се разговара и нема са ким. Максимум који се од њих сада може очекивати је имитација управо те „праве“ америчке спољне политике (застрашујуће и арогантне) која има истински циљ да не дозволи никоме да одгризе комад меса рањене животиње.
Ко плаши Русе „преваром Кинеза“
И на крају, неколико речи о туробној страшној причи која се упорно баца у руску масовну свест, а односи се на то да ће руски велики пријатељ Кина сваког тренута продати Русију и поново се спријатељити са Американцима. Пекинг наводно има дугогодишње везе са демократским тимом и то је једино о чему је Трамп и говорио, дајући актуелном председнику надимак пекиншки Џо. Иначе и у Кини су се често износила таква мишљења. Барем такво да горе него за време Трампа не може бити. Јавност која нас је плашила „преваром Кинеза“, истовремено је традиционално сугерисала: преварите их ви, спријатељите се са Западом, за шта би требало да... – а овде следи дугачка листа савета за потпуну промену курса.
За сада видимо потпуну неспособност Америке да схвати може ли се вратити у нормалне односе са Пекингом или Москвом, заједно или појединачно. Али сетимо се како је било, на пример, за време Обаме, када је између Кине и Сједињених Држава све ишло како треба: да ли су Руси имали проблема са Пекингом због овога? Мислим да не. И сада Русима не би сметало ако би неко у САД озбиљно схватио „меморандум Јанг Ђечија“ и почео да гради нову нормалност са Кином.
Прочитајте и:
