У 2020. је, кажу подаци, на свет дошло 61.693 беба, док је умрло 114.954 људи. тако нешто није се догодило у последњих сто година, а број рођених беба је најмањи у последњих 120 година. Изражено у процентима, ради се о скоку од 13 одсто у односу на 2019, а у односу на двадесетогодишњи просек ради се о скоку од 12 одсто.
Скок смртности не објашњава се само пандемијом
Према речима демографа Владимира Никитовића, пандемијом коронавируса може се објаснити мањи део смртних случајева. Нагли скокови смртности забележени су у новембру и децембру и они коинцидирају са распламсавањем епидемије, међутим, ковидом се, према његовим речима, може објаснити тек око трећине смрти прошле године, што је посебно застрашујућ податак.
„Испада да је три четвртине „вишка умрлих“ који се десио 2020. у односу на 2019. и један дужи низ претходних година, преминуо од других узрока смрти, не од ковида. Чак и ако је статистика умрлих од ковида потцењена, ако их има и дупло више, имате око 50 одсто оних који нису умрли од ковида. То говори о томе колико је утицај паАндемије изузетан у смислу да имамо велики број оних који су живот изгубили услед пренапрегнутости здравственог система“, наглашава Никитовић.
Под пренапрегнутошћу здравственог система, Никитовић подразумева да су многима биле одлагане операције и прегледи, пошто је велики број болница био укључен у ковид систем и лекари нису могли да се баве пацијентима који болују од других обољења.
Са демографског становишта посматрано, док год траје пандемија, имаћемо скокове смртности, додаје он.
„То се догађа и у другим државама. Погледајте Британију која већ у јануару бележи нове рекорде у односу на прошлу годину, тако да ћемо се свакако и даље носити са неповољним ефектима када је у питању утицај пандемије на смртност“, сматра наш саговорник.
Говорећи о последицама које нагли скок смртности може да остави на популацију, Никитовић наглашава да још увек не постоје подаци и старосној структури умрлих, што кључан податак за одговор на то питање, док ће утицај повећане смртности на наталитет бити уочљив током 2021, с обзиром да је дошло до одлагања рађања.
Пошто процене за Србију још увек не постоје, Никитовић се позива на аналогију са САД, где су процене већ направљене и говоре да ће ове године тамо бити рођено за трећину беба мање у односу на просек. Тако нешто, међутим, не мора да има дугорочно негативне последице по наталитет јер они који одложе рађање због спољних фактора као што је пандемија, то касније надокнаде, објашњава Никитовић.
„Тешко је спекулисати колико би и у ком обиму компензациони период могао да траје, али некада, а то нам говори искуство када упоредимо садашњу ситуацију са периодима ратова, ти ефекти могу да буду веома повољни. Али, све зависи од тога колико ће пандемија трајати и какав ће њен ефекат бити у периоду трајања. Од тога зависи и колика ће надокнада која је изазвана губитком рођених бити“, каже он.
Људима обезбедити стабилност и број беба ће расти
Број беба које ће бити рођене у периоду када људи одлуче да надокнаде оно што су одлучили да одложе након пандемије зависиће такође и од тога како ће изгледати „нова нормалност“ и у којој ће се мери људски род вратити на стање од пре пандемије.
„Ако се значајно промене и животне околности у свакодневном смислу, онда ће то исто бити фактор који ће утицати на оптимизам који увек наступи после краја неповољних ситуација“ оцењује Никитовић.
За преокретање ситуације у корист рођених не постоји чаробни штапић, објашњава наш саговорник и као примере добре пронаталитетске политике наводи Француску и Шведску. Ради се о дугорочној политици, међутим, Србија се од поменутих држава разликује по економској нестабилности и негативним аспектима патријархалног друштва.
Цветање црне и сиве економије, као и несигурност радних места, уз недовољну равноправност жене на микроплану, у породици, утиче на то да се млади ређе одлучују на заснивање породице добрим делом се манифестује одлагањем рађања, а одлагање рађања у нашем контексту се заврши и мањим бројем рођених од жељеног. Иако одложено рађање постоји и у Француској и Шведској, парови у тим земљама ипак стигну да достигну жељени број деце који су планирали, иако са репродукцијом почну после тридесете године живота, објашњава Никитовић.
Све што говори је, закључује Никитовић, већ уграђено у стратешке документе, међутим, српска реалност се јако споро мења. Дечји додаци, сами по себи неће решити проблем, потребно је економским приступом обезбедити што већу стабилност за родитеље.
