Тако говори швајцарски новинар Ги Метан у својој књизи о русофобији, према којој је снимљен и филм. Догађаји у Украјини, 2014. године, свест да западна штампа систематски подржава само једну страну, само једну тачку гледишта, били су повод да се озбиљно позабави историјом односа Русије и Запада и у њој пронађе узроке данашњег стања.
Његов поглед је занимљив не само зато што је анализирао историју тих односа, већ и зато што нема руске корене. Видике и сазнања о Русији почео је да шири након 1994. године, када су он и његова супруга усвојили девојчицу из руског древног града Суздаља. Док је трајало папирологија, Швајцарац је својим очима видео руску провинцију, упознао се са људима и схватио да Русија није онаква какву је Запад представља.
Корени русофобије сежу у 11. век
„Копајући“ по историји, аутор констатује да је русофобија својствена превасходно западном свету, а њени корени сежу у 11. век, када се догодио раскол између западног и источног хришћанства, протумачен као шизма, највећи раскол у историји хришћанства, који је отпочео прекидом литургијске заједнице између Римокатоличке и Православне цркве.
Тако је створен основ за геополитички сукоб између западне и источне Европе коју је оличавала Византија, Константинопољ. Западни богослови и теолози тог времена, истиче Метан, оптуживали су Источну цркву за раскол како би са себе скинули одговорност, и још тада, у средњем веку, почели су да говоре о грчком свету тј. Византији, као о „територији деспотизма, варварства“.
Вера је у то време била државна идеологија и та идеологија ће се развити у антиправославну пропаганду у Риму, против Византије, а касније против Русије која је преузела византијско наслеђе и постала Трећи Рим, последњи бедем истинске вере. Овај геополитички сукоб ће добијати све веће размере како историја буде напредовала.
Од 15. века, наводи Метан, западни путници описују Русију истим терминима како су претходно описивали Византију. Те измишљотине и критике су се појачале након реформи Петра Великог и Катарине Велике, када је Русија добила велику тежину на европској политичкој сцени, па је све то довело до стварања теорије русофобије крајем 18. века.
Фабриковање лажних вести о Русији
Фабриковане приче послужиле су Наполеону за инвазију на Русију, а русофобија је постојала у Француској као главна политичка идеологија све до краја 19. века, када је Француска, изгубивши Француско-пруски рат, схватила да њен главни непријатељ није Русија, већ Немачка.
У Енглеској, наводи Метан, русофобија се појавила око 1815. године, када је Велика Британија, у савезу са Русијом, успела да победи Наполеона. Заједнички непријатељ је поражен, а онда је Енглеска направила заокрет. Лондон почиње да користи антируску идеологију како би прикрио сопствене експанзионистичке намере и акције у Медитерану,у Египту, Индији и Кини.
Упркос династичким везама, проблем између Русије и Немачке настао је уједињењем Немачке тј. стварањем Немачког царства, 1871. године, када су у тој земљи порасле империјалистичке амбиције. Енглеска, Француска, Шпанија и Португалија су већ колонизовале велики део планете, није било места за немачке колоније, па су се Немци окренули Истоку и идеологији која је названа „лебенсраум“, односно „животни простор“. У Првом светском рату тај план је пропао, али је постао идеолошки принцип нацизма и главно оправдање за Хитлерову територијалну експанзију у централну и Источну Европу.
Америчка русофобија има и тачну годину рођења - 1945. Чим је Хитлер побеђен заједничким напорима са Совјетским Савезом, по цену милиона совјетских живота, догодило се исто што и 1815. године, после победе над Наполеоном - САД су направиле заокрет. Дојучерашњи савезник, СССР, претворен је у главног ривала. Тако је почео Хладни рат. Американци су то правдали борбом против „комунизма, деспотизма, тираније, експанзионизма“, али испоставило се да је та „борба против комунизма“ била потпуно измишљена, јер када је Совјетски Савез нестао са мапе света, конфронтација колективног Запада са Русијом није престала.
Историја се понавља
Историја из 19. века се поновила – да би постигли сопствене циљеве, распоредили у Европи ракете, промовисали сопствене интересе, спровели своје експанзионистичке намере, повећали свој геополитички утицај – западне елите су наставиле да шире антируску хистерију.
Неки кажу да иза русофобије стоји мржња према Русији. Други кажу – то није мржња, то је страх. Ирационалан, додуше.
Путин је недавно рекао да Запад користи „политизовану русофобију“ да би извршио напад на Русију и „обуздао“ њен развој као могућег конкурента у светској арени. Ништа ново нису смислили, додао је. Промениле су се и усавршиле технологије, а све остало се и даље базира на лажима, спекулацијама, стереотипима и митовима. Појавио се и још један феномен – „путинофобија“, па је и руски лидер често мета напада.
Због такве агресивне политике Запада, Русија се данас суочава са вишеструким изазовима и претњама — војним, економским, политичким, културолошким и идеолошким. Све то представља претњу цивилизацијском идентитету Русије и њеном односу са другим земљама. Важан део тих „претњи“ је стварање атмосфере нетрпељивости и агресије према Русији и Русима, као и целој руској култури. Истини за вољу, антируско осећање на Западу није ни масовно ни популарно, оно углавном постоји само међу западним елитама и у западним медијима. Тек мали број обичних људи на Западу је несвесно и невољно упао у вештачки створен русофобски свет.
Како се развијала русофобија и како се претворила у путинофобију, погледајте у видеу:
