„Ако ли те љубомора мучи, један Давид и мир у кући.“
Давид – то бејаше вињак пожешког Звечева, популаран у некадашњој заједничкој држави, а цитирано је старо око шест деценија, када се на нашем простору тек почињало са организованим оглашавањем.
Иначе, овакве доскочице на тржишту су добро прихватане. Неке од њих и запамћене, надживевши производ због којег су смишљене. Често, реклама је пола продаје.
А пошто је у ери неолиберализма утврђена тенденција да се све сагледава као тржишна утакмица, из угла политичких партија предизборна кампања више је рекламирање кроз допадљиве поруке бирачима, него као идеолошко и политичко сучељавање са неистомишљеницима.
Харадинајева „тешка артиљерија“: Велика Албанија
Без икакве сумње, Харадинајево ново оглашавање о уједињењу Косова и Албаније орочено је на кратко, до избора, а усмерено ка досезању до ширег круга бирача, бољем резултату у изборној утакмици.
Стремљење Албанаца ка националном уједињењу и стварању Велике Албаније (што поред територије КиМ подразумева и делове Северне Македоније, Грчке и Црне Горе, па чак и централне Србије) постоји и траје.
У неким историјским етапама изражено је јаче, у другима слабије, али у сваком случају може утицати на опредељивање бирача.
Већина Албанаца за уједињење
Тимоти Лес наводи истраживање јавног мњења из 2019. године у ком се 75 одсто испитаника у Албанији и 64 одсто њих на Косову и Метохији изјаснило да би гласало за уједињење на референдуму. Такође наводи и речи Едија Раме како је „заједничка држава неизбежна и неупитна.“
После сулуде америчке одлуке да се лажној држави Косово додели „независност“, Албанци, заправо, никада нису били ближи остваривању „националног сна“. Никада, у целој својој историји. Због тога, Харадинајево „искакање“ донекле и не чуди. Чуди, међутим, због чега „међународна заједница“ ћути!? Без обзира на циљ Харадинаја, уколико нема оштријих и јасних порука из „међународне заједнице“ оваква оглашавања се постепено легитимизују и тако се утврђује преседан.
Зашто међународна заједница ћути
Велика Албанија јесте велики проблем и пред тим се не може ћутати. Прво, то је директно кршење Ахтисаријевог плана, који је послужио као темељ „независности Косова“. Ако један план, широко промовисан од стране политичког Запада не може да издржи тест времена, зашто уопште схватати озбиљно било који будући предлог о било чему!? На страну чињеница да званични Београд не прихвата Ахтисаријев папир, за то постоје широко образложени разлози, овде сада постају упитни и сви даљи договори о бројним изазовима континенталног карактера.
Друго, тежња за уједињавањем постоји због решавања једног, албанског националног питања. А то тако, историја нас учи, не може. Јер, последично ће онда бити отворена и друга национална питања на Балкану. Зашто онда није легитимно и да Хрвати тако наступају!? Или Бугари!? Грци!? Могу и Срби да говоре о променама постојећих граница! Да ли је онда сасвим легитимно кренути у предизборну кампању у Србији са поруком о ширењу граница, уједињењу са Републиком Српском?
Треће, отворено је и чему сви ти преговори Београда и Приштине, чему Бајденова „честитка“ у којој се захтева „обострано признање“, мини – Шенген, иницијативе и споразуми? Овако испада да су то само међукораци како би се у коначном исходу осигурало лакше стварање Велике Албаније. Зашто би се убудуће разговарало, зашто учествовати у регионалним ЕУ – пројектима?
Пројектује ли се нова фаза
За Србију, наравно, списак претњи до којих би дошло оваквим развојем ситуације много је дужи. Али, за сада, да останемо на расветљавању става и позиције међународних фактора према овој ствари. Да се то некако истера на чистину. Да се види, јесмо ли и даље на терену међународног права и конструктивног приступа који подразумева нормализацију економских односа упркос томе што политичког договора не може бити, или се пројектује улазак у нову фазу.
За појединце у Вашингтону и Бриселу, несумњиво, Харадинајево оглашавање дође и добро. Они то виде као део притиска на Београд, стављање Србије пред избор: или ћете признати „мало Косово“ или ћете се суочити са „Великом Албанијом“!
По обичају, занемарују све што након оваквих порука иде: перцепцију српског јавног мњења, погледе незападних актера укључених у „балканске послове“ и сложено „правно наслеђе“ којим су регулисани односи у овом делу Европе. Харадинај никога није уплашио, нити се ово што ради може артикулисати у неки незгодан политички притисак.
Али ли ће зато његова порука остати запамћена и производити последице и након избора, можда и након његовог одласка у политичку пензију, као што рекламе често надживе производе због којих су смишљене.
ЕУ и НАТО дугују одговоре
Са тим се није играти. ЕУ и НАТО нам дугују изјашњавање по овом питању. ЕУ је на себе преузела управљање „косовским питањем“, НАТО суштински има овлашћења на Косову и Метохији на којима би им позавидели и неки колонијални управници пре век и по. Шта ЕУ и НАТО званично мисле о Великој Албанији? А након саопштавања тога што мисле – да ли ће и како санкционисати Харадинаја? Или му барем официјелно запретити.
На начин како су то чинили у БиХ када је процењено да поједини политичари „делују антидејтонски“. И на то их, од стране Србије, треба подсетити.
Да се више нико не би правио блесав и онда приговарао Београду због кинеских инвестиција и руске вакцине, а са друге стране срамно ћутао на позиве за остваривањем једног великодржавног пројекта.
Прочитајте још:
