Портал „Око“ који се рекламира под слоганом „портал за који пишу најбољи писци и новинари – ако нисте заборавили да читате“ ради од почетка фебруара. Иако је портал подсекција „Око магазина“, једне од најпопуларнијих емисија јавног сервиса, у првих десетак дана показало се да је мање–више независан од свог ТВ имењака.
Уредник „Око магазина“ Горислав Папић каже за „Орбиту културе“ да је у души је новинар за кога је писано испред ТВ новинарства. Сматра да у писаном новинарству постоји огромна празнина, јер осим спортских сајтова и друштвених мрежа не постоји сајт на који би отишао да би нешто прочитао.
Ширење писмености преко „медија неписмених“
„Мислим да Срби воле и желе да читају, али им фали квалитетан садржај. Сада га нема, односно није га било и ми ћемо покушати да им понудимо нешто што је заиста квалитетно“, објашњава Папић зашто је преко телевизије, „медија неписмених“, почео да шири писменост.
Уредник портала „Око“ Небојша Грујичић додаје да је да сви показатељи говоре да је понуда за захтевног читаоца веома сиромашна и ту није реч само о драматичном паду тиража свих писаних медија у последњих неколико година.
„Разлог није то што нема читалаца, него што су читаоци бољи од медија. Покушаћемо да захтевним читаоцима пружимо садржај који неће бити реактиван, већ ће отварати прозоре у разне области друштва, културе, света, да им дамо неку врсту контекста да могу лакше да се оријентишу у савременом свету који је доста загушљив и мрачан“ каже Грујичић.
Култура – најполитичкији фронт у Србији
„Око магазин“ замишљен је као емисија која се првенствено бави политичким и друштвеним темама, али у последњих неколико година доминирају теме из културе. Папић каже да у Србији унутрашња политика није занимљива и зато се тежиште пребацује на друге фронтове. Теме из културе, спољне политике, па чак и историје, много су актуелније него оне које се „штампају у новинама на првим страницама“.
„Једна од кључних идеја портала 'Око' је да 'гађамо' те, речником америчких избора, 'свинг стејтове' између културе и политике, историје и политике, и економије и политике. Мислим да се ту крију одговори на питања куда идемо, шта радимо и шта нас чека“, сматра Папић.
Грујичић додаје да је данас култура, вероватно најполитичкији фронт у Србији.
„Ако кренемо од идеје о заједници која би требало да има позитиван систем вредности, то је критеријум који се успоставља у простору културе, а не политике. Дакле имамо проблем са културом а не са политиком. Политика је последица културног модела“, оцењује Грујичић.
Народ зна да изабере добар садржај
Истиче да је „Око“ антикликабилни портал.
„Данас је једноставно и банално направити вест која ће се делити у оној клоаки од друштвених мрежа. Можемо да ставимо 'Сораја истетовирала нови Басарин роман на задњици, кликните да погледате више', али то нас не занима. Говоримо о другим људима и стварима и покушавамо да разумемо дубље процесе у друштву и у свету“, каже Грујичић.
„Око магазин“ је сваког дана међу десет најгледанијих емисија у Србији, а занимљиво је да емисије које се баве темама унутрашње политике немају такву рецепцију као што имају оне „које шире захватају“, додаје Папић.
„Најзадовољнији сам кад урадим, на пример, емисију о Ники Бартуловићу коју погледа 750.000 људи, а од тога 749.000 људи пре емисије нису чули за тог човека. Мислим да народу недостаје добар садржај и ако му се понуди могућност избора, знаће да изабере“, каже Папић.
Темељ културне традиције – од Цунета до Шабана и Џеја
Први „фељтон“ на порталу је прича о 15 најзначајнијих певача српске народне музике. Према Грујичићу, народна музика је део културе и у ширем и у ужем смислу, а серијом текстова о најважнијим извођачима покушавају да изразе „појмовни апарат којим би разумели и ту врсту националне традиције“ било да је реч о Јордану Николићу, Даници Обренић, Цунету Гојковићу, Тозовцу, Василији Радојчић, Шабану Шаулићу или Џеју.
„Народна музика је један огроман културни фундус, још неоткривени темељ националне баштине и културе“, сматра Грујичић.
Дефиниција културе –имати од кога да те буде срамота
Део садржаја портала односи се на подсећање на најбоље српске новинаре. Папић сматра да је у време кризе новинарства изузетно значајно да се српско новинарство ухвати за своја „најчвршћа сидра“.
Према његовим речима, значајно је што Београд има улицу Југа Гризеља и што су још четири „додељене“ великим српским новинарима Богдану Тирнанићу, Александру Тијанићу, Мирославу Радојчићу и Предрагу Милојевићу.
„Покушаћемо да подсетимо на најбоље текстове највећих у српском новинарству зато што сматрамо да су актуелнији него већина текстова који се данас пишу. У професији која полако тоне подсетићемо да је новинарство била велика професија и да и даље може бити, али одбрана професије мора почети сећањем на људе који су најбоље писали на овом језику“, сматра Папић.
„Једна од најбољих дефиниција културе је Његошева, мислим на 'са чим ћемо пред Милоша'. Дакле, култура је имати од кога да те буде срамота. Данашње новинаре, не све, биће срамота кад виде ко је све и како писао, јер смо у професији имали људе од којих би требало да нас буде срамота“, закључио је Грујичић.
Прочитајте још:
