Сељак из „Јежа“ - човек уз ког је цела земља била насмејана
„Било је изузетно забавно, смешно, истраживати сељака из ’Јежа’ и постављати ову изложбу. Он је човек уз којег је цела Југославија била насмејана“, каже за Спутњик кустос Етнографског музеја и аутор изложбе др Татјана Микулић.
Изложба је уједно и омаж „Ошишаном јежу“ који је од свог првог броја објављеног 1935. године био и остао најзначајнији сатирични лист на овим просторима и који је заједно с њему сродним загребачким „Керемпухом“, љубљанском „Павлихом“ и сарајевским „Чичком“, креирао и диктирао „пулс“ забавне штампе.
Ликови сељака разликују се од периода до периода, због чега је изложба подељена у четири целине.
Сељак који се у предратном период смеје свом тешком животу, у послератном периоду постаје учесник социјалне обнове и изградње земље. Трећу целину сељаковог живота у карикатури „Јежа“ чини „златно доба“ када доминирају ведрије теме из свакодневице, опсесија судницама и кафана, реакције на модернизацију југословенског друштва да би се у последњој деценији кроз његов лик рефлектовала политичка и економска криза.
„Сваки период је другачији, па се самим тим и сељак мења. На пример, у периоду после Другог светског рата он се тако наивно сусреће са бауком модернизације када купује нове телевизоре, кухињске апарате, али не зна чему служе, нити има струје у кући да их активира“, уз смех каже ауторка изложбе.
Милојка, грожђе и сексуална револуција
„Златно доба“ сељака траје од 1950. до 1980. године и говори о променама у друштву, продору америчке културе. Из духовитих, сатиричних и забавних реакцијама нашег сељака, види се како се са продором Запада друштво мењало.
„Сељак почиње да говори модерним језиком. Са Милојком плеше твист док заправо гази грожђе у бурету. Када се појавио хипи покрет сељак је цео го, има само шајкачу на глави. Јури се са сељанкама а када га из града питају како на селу пролази сексуална револуција, он одговара ’добро, док не оберемо кукурузе’“, наводи Татјана Микулић.
Како се село преселило у карикатуру
„Однос државе према селу такав је да је читава прича о том слоју становништва послала карикатура. Тако је било и пре ’Јежа’“, сматра чувени сатиричар и дугогодишњи уредник часописа „Јеж“ Радивоје Бојичић.
Како се мењао однос државе према селу, тако се мењао и однос сељака према држави. А „Јежев“ сељак увек је проналазио начин да кроз шалу и смех одговори изазовима које су му друштво и време наметали.
„Занимљиво је како су на школама стављали табле на којима је писало ’кафана’. Отуда лик сељака више времена проводи у кафани него код куће, а српска литература били су шљивовица и лоза. Тамо где су виски и друга пића – то су били страни писци“, објашњава Микулићева.
Политика Југославије уцртана у карикатуру
Институцијама које су у тадашњој Југославији контролисале све штампане садржаје ни „Јеж“ није могао да промакне.
„Последњи лист који је био забрањен у оној Југославији био је 'Јеж', а на насловној страни налазила се карикатура Босе Кићевац 'Осам браће једне гаће' у којој голе сељаке покрива застава сва у закрпама. Тај је број суд у Београду забранио. Тако да су карикатуристи журили у слободу, а с друге стране освртали се и гледали да ли нека опасност по њих постоји“, сведочи Бојичић.
Према његовом мишљењу, наши карикатуристи успели су да проговоре о важним темама кроз препознатљив тон па је тако и политика Југославије уцртана у „Јежеву“ карикатуру.
„Предратни сељак заменио је шубару шајкачом, а у последњој деценије сељак са шајкачом одлази са Косова. То је било тешко политичко питање које се смело цртати“, сматра Татјана Микулић.
Уредник „Јежа“ истиче да у старој Југославији није било пожељно да се истиче националност Србин, а у „Јежу“ сељак је био персонификација Србина управо захваљујући шајкачи.
„На примеру карикатура које тематизују исељавање са Косова, представљени су заправо сви Срби који су оличени у сељаку са шајкачом и ту се огледа лукавост наших уметника“, наглашава Бојичић.
Наши најзначајнији уметници имали су свог Сељака
Ова изложба представља избор из 1000 карикатура сељака који су излазили у преко 2650 бројева „Јежа“ којима су се представљали наши најзначајнији уметници, карикатуристи и хумористи.
„У ’Јежу’ је постојала јасна редакцијска политика. Познато је да су на Олимпу ’Јежа’ седели богови, а млади карикатуристи боравили су у ходнику, односно у предсобљу ’Јежа’. Пошто се богови договоре, Жика Јовановић, секретар редакције и технички уредник доносио је младим сарадницима теме. Коме би запао сељак, тај би морао да га нацрта“, сећа се Бојичић.
Један од легенди ’Јежа’, Милош Крњетин имао је читав опус о ’Страшном Остоји’ сељаку који је као покондирена тиква. Алек Маријанов у писаној форми бавио се Сељаком. Он је одлично познавао ту психологију. Било је и других рубрика и у писаној форми и у карикатури који су се бавили искључиво темом Сељака“, каже Бојичић.
Вратио се у карикатуру
Изложба „Сељак у карикатури ’Јежа’ 1935-1990. године“ у Етнографском музеју биће отворена до маја, а планирана је посета великим југословенским центрима у којима су излазили сатирични часописи, попут Сарајева, Загреба, Љубљане. Аутори из тих градова такође су били сарадници „Јежа“ и њихови радови су присутни на овој изложби.
„Сељак је рођен у карикатури, живео је у карикатури и вратио се у карикатуру“, закључује Радивоје Бојичић.
