Српска православна црква добила је свог 57. поглавара. За патријарха је изабран митрополит загребачко-љубљански Порфирије.
Интервју емитован 2.1. ове године, преносимо у целости.
Митрополит загребачко-љубљански Порфирије Перић рођен је 1961. у Чуругу. Замонашен је у манастиру Високи Дечани код свог духовног оца, тада јеромонаха др Иринеја Буловића 1985. Дипломирао је на Православном богословском факултету у Београду 1986. а исте године тадашњи епископ рашко-призренски, а потоњи патријарх Павле, рукоположио га је у Манастиру Свете Тројице у Мушутишту у чин јерођакона.
Године 1990. по благослову епископа бачког Иринеја Буловића долази у Манастир Светих Архангела у Ковиљу где је постављен за игумана. Од тада се посебно ангажује на лечењу оболелих од болести зависности. За епископа јеагарског, викара Епархије бачке изабран је 1990. Докторирао је 2004. на Богословском факултету Универзитета у Атини, а од 2014. је митрополит загребачко-љубљански.
Човек је човеку – вирус: Како бити хришћанин у новој реалности
Митрополит Порфирије каже да је време у коме се налазимо заиста тешко за читаво човечанство.
„Свако искушење, тешкоћа и проблем кроз који човек пролази ако се стави у контекст васкрсења Христовог и победе над сваким злом и невољом, онда разумемо да је све пролазно и да можда има и неки смисао. Ова пандемија је једна од болести која је снашла читаву планету и то није први пут, а мислим да неће бити ни последњи. Свака болест која има тако широку лепезу, ваљало би да у нама пробуди, у најмању руку, солидарност. Оно што је суштина нашег постојања је да не можемо једни без других“, истиче митрополит Порфирије.
Кад је реч о мерама изолације, митрополит загребачко-љубљански каже да се на крају све своди да смо једино безбедни кад смо потпуно сами, а то је дијаметрално супротно ономе што је човек као биће.
„Кад говоримо о пандемији, мора да постоји баланс између разумне одговорности према другима и себи, али, са друге стране, не можемо пристати да бомбардовани, најчешће медијски, претворимо себе у до екстрема устрашена бића, где нам, заправо највећу опасност представља онај без кога не можемо. Мислим да идемо ка томе, ако се нешто не промени, да оно чувено, човек је човеку вук, претворимо у човек је човеку вирус“, сматра митрополит Порфирије.
Човек је постао вирус – отров који трује све око себе
Митрополит Порфирије каже да је човек „постао једини вирус у творевини“, а „вирус значи отров“. Додаје да је човек „онај који трује све око себе“, „хармоничну творевину“, односно читав свет.
„Можда смо се ми превише експлоататорски, освајачки и егоистично поставили у односу на природу. Природа постоји да би нам служила, да би подстицала све што је у нама добро и нашу креативност, а ми упорно уносимо дисхармонију у њу, онда она на неки начин проговара и може бити да нам се свети. Тако да бисмо ми постигли склад са природом, да бисмо разумели шта хоће, морамо се мало спустити у себе, у тишину која у нама постоји. Сувише живимо у буци овога света и непрестано хрлимо у нову буку, а заправо, мира ниоткуда. И не може га бити споља“, сматра митрополит Порфирије.
У емисији „Док анђели спавају“ митрополит Порфирије говорио је и о својој служби у Загребу, каква га осећања преплаве кад посећује Јасеновац, о култури сећања и злопамћењу, шта се очекује од будућег патријарха српског и о сусретима са покојнима патријархом Павлом, митрополитом Амфилохијем и Владетом Јеротићем...
