На тој ће адреси сада ће расти неки нови клинци и преко гимназијског зида расцветаваће се опет дивљи бадем...
За многе из 50 и неке, то су слике младости, безбрижне и узбудљиве која је, ношена дахом сна, тражећи се по станицама, салашима, багремовим шумама, полако доспела за онај хлад.
Веровали смо му на реч кад је говорио да је живот пучина црна, али и да негде иза врбака у њему на нас чека нека жена свиленог бедра, неко нестваран и блистав, као лепа протина кћи...
У трансу смо, као кибицери из Боже пуба, слушали музичке перформансе у којима су се песма и смех слагали као лего коцкице. Лако и неосетно клизиле су до наших срца приче о првој љубави, Васи Ладачком или она Брацина, тужна, у којој је и нама био жао коња...
Био је ту и кад је циркус долазио и пролазио кроз наша мала места. И наше животе.
Ђорђе Балашевић био је име једне младости коју смо живели заједно, кроз смех и сузе, уз све те фине лагане ствари које сада, у тренутку његовог одласка, другачије звуче.
Остаје сећање да је ретко ко имао прслук проткан таквим тајнама, пун боја и мириса живота који је, уз његове песме, имао људско лице...
Тај седи дечак из улице Јована Цвијића опевао је све што животу даје смисао и смер. Све, чак и свој одлазак. Казао је: „То нам само Господ свира јесењу сонату...“
На прагу овог пролећа, у нашем липовом хладу свира ветар...
