Стручњаци до сада нису били сигурни може ли древна ДНК опстати дуже од милион година. Када неки организам умре, његови се хромозоми распадну на делове који с временом постају све краћи.
Ланци ДНК након неког времена постану толико мали да чак ако се и извуку из узорка, у себи не садрже корисне информације, објавио је „Нејчер“.
Генетичар Лудовик Орландо из Центра за антропобиологију и генетику у Тулузу, у Француској, и његове колеге успели су да извуку информације из кости коња старе између 560.000 и 780.000 година, након чега су се запитали може ли се то исто урадити и са још старијим узорком.
Посебно су били оптимистични када је реч о узорку који је сачуван у пермафросту јер константно ниске температуре вечног леда успоравају фрагментацију ДНК.
Лав Дален, генетичар из Шведског природњачког музеја (СМНХ) у Стокхолму, бави се секвенцирањем старих остатака мамута од 2007. године, а недавно је успео да остварити сан колега из Француске.
Његов тим је секвенцирао узорке, један вуненог мамута (mammuthus primigenius) и два степског мамута (mammuthus trogontherii), које је 1970-их ископао руски палеонтолог Андреј Шер.
Дален се надао да би ДНК из узорака могао дати неке одговоре на питања о еволуцији вунених мамута, али је био врло сумњичав због квалитете узорака.
„Није све што се налази у вечном леду очувано. Велика већина узорака има безвезни ДНК“, казао је.
Међутим, захваљујући напретку у технологији секвенцирања и биоинформатике, његов тим је напослетку успео да извуче 49 милиона базних парова нуклеарне ДНК из најстаријег узорка, пронађеног у близини села Крестовка, и 884 милиона базних парова из другог зуба који припада узорку названом Адића.
ДНК анализа је показала да је узорак из Крестовке стар 1,65 милиона година, а узорак Адиће око 1,3 милиона.
Ова два најстарија зуба су изгледа припадали степским мамутима, европској врсти за коју се сматра да је претходила вуненим и колумбијским мамутима, пренео је портал „Индекс“.
