Пандемија вируса корона, која годину дана хара планетом, упропастила је спектакл на највећем српском стадиону, с обзиром на то да су трибине на „Рајку Митићу“ биле сабласно празне.
Штета! Ипак, била је то једина логична одлука Кризног штаба, који је одбацио могућност да буде десет одсто капацитета стадиона због скока у свакодневном броју заражених вирусом Ковид-19 у Србији.
И данак је морао да плати фудбал с навијачима! Јер, знају врло добро ривали Звезде у Европи и Суперлиги како изгледа када наспрам себе, осим 11 играча у црвено-белим дресовима, имају још 50.000 Делија против себе.
Врелије је него у паклу када се зачује онај хук са северне трибине од којег се и најхладокрвнијима леди крв у жилама!
Тога у четвртак увече на Маракани није било, али био је то једини логичан потез. Јер, људски живот нема цену, а ситуација с корона вирусом је и те како озбиљна. С тим нема шале.
У ствари, повремено се око стадиона зачула песма навијача окупљених подно јужне трибине стадиона у Љутице Богдана.
Такав епилог олакшао је посао великом Милану, јер је играо без притиска с трибина. У судару два бивша првака Европе, некако, као да је суђено да некакво проклетство утиче на спектакл, и обично ствари иду на воденицу росо-нера.
Сада већ давне 1988. године, она чувена београдска магла, која је дошла готово ниоткуда прекинула је Звезду у јуришу ка сензацији у осмини финала Купа европских шампион, с обзиром на то да је меч прекинут и поништен, па је дан касније одигран нови, да би Звезда била елиминисана после пенал лутрије.
Проклетство, виша сила, овога пута била је озлоглашена корона. На Маракани на којој се обично ништа не чује од песме са севера и громогласног аплауза и урлика Делија, овога пута се чула свака изговорена реч.
Што на терену, што поред клупе два тима, што у дупке пуној новинарској ложи.
А, сагласићете се, то није фудбал. Фудбал без навијача је као небо без птица, песма без речи, нота без такта... У таквој сабласној атмосфери Милан се боље снашао, у мечу са два поништена гола, два пенала, једним црвеним картоном и сијасетом шанси на обе стране. Али на крају није успео да слави.
Звезда је храбро ударила на седмоструког првака Европе. Видео технологија (ВАР) је у два наврата била наклоњена српском шампиону, па су (пре)рани голови Кастиљеха у шестом и Ернандеза у 12. минуту оправдано поништени због офсајда и играња руком Манџукића.
Таква помоћ била је довољна Дејану Станковићу и његовим ученицима да избегну пораз у првом мечу шеснаестине финала Лиге Европе (2:2). Стрелци су били Канга из пенала и Милан Павков у 93. минуту за Звезду, док је Милан стигао до предности захваљујући неспретној реакцији Панкова и Борјана, касније је из пенала погодио Тео Ернандез.
Иначе, многи су једва чекали да виде Златана Ибрахимовића на зеленом тепиху Маракане како у 40. години изводи магију, али је Стефано Пиоли, тренер Милана одлучио да Ибракадабру остави на клупи. Штета!
Ибра, с носем и ликом криминалца, а на терену грациозног потеза попут балетана, навукао је капу и шћућурено пратио дешавања, неретко подижући руке на главу, јер пропушта журку на терену, што не важи за сабласно празне трибине на којима је седео с осталим резервним саиграчима.
Чуо се на стадиону сваки шум, ударац лопте као ударац у гонг, али остаје горак укус у устима због проклетства које дуже од две деценије стоји на путу када се сударе Црвена звезда и Милан.
Некад магла, сада корона. Ипак, Звезда с активним резултатом иде на ноге италијанском диву у мечу који је заказан 25. фебруара на култном Сан Сиру.
Ко зна, можда јој се баш тад срећа осмехне... Јер, заслужили су је апсолутно Станковићеви момци, који су са играчем мање голом Милана Павкова у 93. минуту успели да избегну пораз, а стадионом су одзвањали аплаузи из новинарске ложе, која је неретко „глумила“ север и аплаудирала и навијала, што се сасвим сигурно није допало италијанским новинарима, који ће ко зна шта написати у својим извештајима, ако то некога уопште и брига...
