„Могуће је да је папа већ прошао цео пут“, закључио је у својој књизи „Папа, који је желео да промени цркву“ ватикански аналитичар Фредерик Муње. Према његовим прогнозама, папа Фрања би могао да у току ове године напусти престо Римокатоличке цркве због здравствених тегоба.
Такве претпоставке појављивале су се и током прошле године, а чак је и сам папа Фрања још 2013, након што је изабран за кардинала, рекао да не рачуна на дуги понтификат и да би могао да поднесе оставку, ако му здравље не дозволи да ефикасно управља Црквом.
Зашто би папа могао да се повуче
Папа Фрања би могао да се повуче, али је питање да ли би то учинио због здравља или кризе у којој се налази савремени римокатолицизам, сматра православни публициста Владимир Димитријевић, који тврди да је морална криза у којој се налази Римокатоличка црква – огромна.
„Када је папа Фрања дошао, желео је да направи радикалну реформу римокатолицизма у неолибералном правцу и ослаби однос према традиционалном римокатоличком моралу, почев од абортуса, па све до признавања хомосексуализма, бар у некој форми, као могућег ’брачног савеза‘. Наишао је на жесток отпор конзервативног крила у римокатолицизму, због чега је његов успех само делимичан. Он није успео да до краја спроведе своје реформистичке намере, а криза римокатолицизма се продубљује“, предочава Димитријевић.
Да је папа Фрања наишао на јак отпор у конзервативним круговима католичке цркве потврђује некадашњи амбасадор Србије у Ватикану Владета Јанковић, који такође не искључује могућност његовог повлачења ове године, али сматра да би такав потез уследио, пре свега, из здравствених разлога.
„Он је лошег здравља од почетка, има само једно плућно крило, а живи врло интензивно. Много је путовао, обавеза имао. Он је имао широку подршку, али и хендикепе. Један од њих је тај што није Италијан. Сваки папа који није Италијан је већ у споља невидљивом, али постојећем проблему. Други је тај што је курија већином Италијанска. Ту су у питању велики финансијски интереси и борба за моћ, тако да се он доста борио унутар цркве. Ја не бих рекао да је он ту битку изгубио, али његово нарушено здравље и ти притисци могли би да доведу до његовог повлачења“, мишљења је Јанковић.
Католичка црква за време Фрање
Јанковић истиче да је папа Фрања први Језуита који је постао поглавар Римокатоличке цркве.
„Код нас постоји предрасуда да су Језуити најрадикалније, најтврђе и најнепомирљивије, офанзивно крило католичке цркве. Међутим, последњих деценија, Језуити су јако отишли улево. Неке њихове идеје данас уопште нису далеко од марксизма. То је, пре свега, идеја о неравноправној расподели имовине светских добара, борба за интересе сиротиње... Језуити више немају офанзивну улогу и то је нешто што је папа Фрања понео из свог реда“, каже Јанковић.
С друге стране, Димитријевић каже да је римокатолицизам изгубио своју мистичну привлачност, јер је покушао да се секуларизује како би се приближио људима. То је довело до удаљавања верника од те цркве, сматра наш саговорник и истиче да је посебна трагедија римокаталицизма то што је савезник имеријалних структура, попут Вашингтона.
„Та збуњеност, која настаје када, с једне стране, папа Фрања покушава да глуми папу сиромашних, а с друге, истовремено, подржава стварање новог светског поретка, нарочито се видела у његовој енциклики ’Фратели тути‘, која наводно треба да помогне да се свет устроји на праведнијим основама и да се помогне сиротињи. Та енциклика има низ елемената који јасно указују да је реч о једној глобалистичкој причи, према којој треба да се створи јединствена светска влада која ће вршити редистрибуцију светског богатства у корист сиромашних. Наравно, то се никад неће десити, али ће бити створена јединствена светска влада“, напомиње Димитријевић.
Он подвлачи да је папа Фрања допринео учвршћивању глобалистичке идеје и мишљења је да ће сваки наредни поглавар Римокатоличке цркве пратити исти курс.
Папа Фрања у свету
Димитријевић истиче да је папа Фрања стекао извесну популарност јер је свету донео „умивену“ слику римокатолицизма, забринутог за екологију, мигранте, сиротињу и друга важна питања, али и да је она далеко од реалности.
„Он је, истовремено, у своје и име Ватикана, изгубио позицију међу традиционално-конзервативним друштвеним заједницама, групама и покретима у читавом свету. Људи од римокатолицизма очекују да брани традиционалне вредности. Што се нашег региона тиче, он је привремено зауставио хистерично најстојање Хрватске бискупске конференције да Алојзија Степинца прогласи за универзалног свеца. Папа Фрања је то зауставио јер му је циљ био да одржава добре екуменске везе са СПЦ и да касније, преко Београда, дође до Москве. Ни у томе није успео, заказао је у својим намерама“, каже Димитријевић.
Јанковић, пак, напомиње да је папа Фрања утицао на промене у социјалној политици јужноамеричких земаља, као и да је заоштрио политику католичке цркве према преступима клера, који су се претежо односили на сексуално злостављање.
„Неке ствари је ’истерао до краја‘, али и ту су отпори страшно тешки. Што се тиче међународне политике, он је наставио помирљиву и рационалну политику свог претходника. Настојао је да поправи односе с Русима, колико је то могуће. Што се нашег посебног случаја тиче, он је наставио по нас врло повољну политику Бенедикта XVI, који је био чврсто против признања Косова и та политика је и даље на снази. Ако говоримо о праведнијој расподели светског капитала, наравно да лепа реч и добра намера ту слабо шта могу да промене“, закључује Јанковић.
Од почетка године, папа је због лошег здравственог стања све чешће пропуштао свечане мисе, делегирајући их кардиналима. Папа Фрања ће 13. марта ове године обележити осму годину обављања те функције.
Погледајте и:
