Осамнаести и 19. век били су епоха процвата картарошких игара, а у њима су уживали како обични људи, тако и бројни уметници, писци и песници. Неки су карте играли ради добити, а многи су били истински робови „црно-беле“ страсти. Тај период је изнедрио читаву плејаду познатих картароша, од којих су многи били „људи од пера“. Због тога је ова страст нашла широки одраз у многим књижевним делима.
Декарт – Коцкар у теорији и пракси
Велики филозоф, математичар и научник Рене Декарт може се сматрати једним од првих теоретичара хазардерских игара. Његова научна истраживања тицала су се управо питања која чине основу картања. Декарт је проучавао људске рефлексе, повезујући своја знања из математике, психологије и физиологије.
Захваљујући својим теоретским знањима једном приликом је успео да победи у картању чак и чувеног математичара Блеза Паскала. Декарт је био и страствени љубитељ рулета, а његов научни однос према играма на срећу донео му је и бројне победе, односно увећао његове приходе. Његова омиљена картарошка игра била је бакара.
Пушкин – „широм Москве познати крупије“
Велики руски песник Александар Пушкин, међу чијим је бројним делима и новела „Пикова дама“, у великој мери инспирисана страшћу према коцкању и картању, обожавао је бриџ. Његова страствена стваралачка природа нагонила га је да ризикује, те је самим тим, руски књижевни класик често имао велике губитке на картама.
Познато је да је једном као улог користио чак и рукопис „Евгенија Оњегина“. Срећом, иако је дуго губио током игре, судбина је умешала прсте и будуће ремек-дело ипак није доспело у туђе руке.
У сачуваном полицијском списку познатих картароша из 1829. године Пушкин је био уписан под бројем 36, уз напомену: „широм Москве познати крупије“. Пошто се није бавио примењеном математиком, на списку дугова који су остали иза Пушкина након његове смрти, велики део чинили су они које је направио картајући се.
Достојевски – Коцкарски дуг који је изнедрио ремек-дело
Фјодор Достојевски је још један руски књижевни геније који није имао много среће у коцки и картама. Посебну страст је гајио према покеру и рулету.
Једном приликом, када је током боравка у Визбадену, изгубио велику суму новца у коцкарници, био је приморан да са својом издавачком кућом закључи хитан уговор о новом делу, како би исплатио дуг. Захваљујући томе ризница светске књижевности постала је богатија за његов роман „Коцкар“. Писац се тада нашао у врло непријатној ситуацији, пошто је изгубио и мираз своје вољене Полине Суслове. Прича о младићу коме коцкање постаје смисао живота у великој мери је инспирисана личним искуством писца.
Љубитељи коцкања – Од Толстоја до Јесењина
У играма на срећу радо су учествовали многи руски писци. Гаврила Державина пратила је велика срећа у картама, толика да је познати песник из епохе класицизма успео да повећа своје богатство тако што је једном приликом, када је уложио велику суму новца, успео да добије игру. Насупрот њему Иван Крилов је у коцкању изгубио вишегодишњи приход.
На листи бројних руских писаца и песника који су уживали у картању и рулету су и Лав Толстој, Николај Некрасов, Сергеј Јесењин и Николај Гумиљов.
