Архипелаг Гулаг
Александар Солжењицин је често у својим делима обрађивао шкакљиве друштвене и политичке теме. Током неколико деценија активно се борио против комунистичког режима, због чега је његово стваралаштво у целини било под посебном контролом. Његови рукописи су могли бити штампани само након озбиљног прерађивања и под условом да у њима потпуно одсуствује критика совјетске стварности.
Ипак, ни то није увек било гаранција да ће његове књиге бити штампане. Најпознатији Солжењицинов роман „Архипелаг ГУЛАГ“ је дуго био забрањен у Совјетском Савезу.
„Доктор Живаго“: Нисам читао, али осуђујем!
Борис Пастернак је роман „Доктор Живаго“ писао десет година. Тај роман је био врхунац његовог прозног стваралаштва. Он се дотиче многих тема које су у Совјетском Савезу биле забрањене: питања јудаизма и хришћанства, тешког живота интелектуалаца, погледа на питања живота и смрти. Причу приповеда главни јунак, доктор Јуриј Андрејевич Живаго, а најдраматичнији период његовог живота је од почетка Октобарске револуције до Великог отаџбинског рата.
Одмах по окончању рада над романом Пастернак је понудио рукопис једном популарном совјетском часопису, као и једном познатом алманаху. Рукопис је одмах забрањен за штампање и проглашен антисовјетским делом које нарушава принципе соцреализма. Као званични разлог за такву одлуку наведени су коришћење недопустивих књижевних поступака, прекомерно оптимистични описи интелигенције и аристократије, као и стихови сумњивог квалитета. Током заседања Савеза писаца посвећеног Пастернаковом роману књижевник Анатолиј Сафронов је изјавио: „Нисам читао, али осуђујем!“
Покушавајући да заобиђе цензуру песник је понудио рукопис италијанској издавчкој кући, тако да је дело први пут било објављено у Милану 1957. године. Годину дана касније појавио се и на руском језику без званичне сагласности и на основу рукописа који Пастернак није ауторизовао. Постоји неоповргнут доказ да је томе допринела ЦИА, која је организовала бесплатно дељење џепног издања књиге свим совјетским туристима који су посетили бриселски фестивал омладине 1958. године.
За књижевно стваралаштво Борис Пастернак је добио Нобелову награду, али медаљу и диплому писац није могао да види до саме смрти. Бивши совјетски лидер Никита Хрушчов негодовао је због вести о награди и примирао писца да одустане од награде. Она је била предата Пастернаковом сину тек 1989. године, 31 годину након песникове смрти.
„Лолита“: Скандалозна прича о љубави одраслог мушкарца према девојчици
„Лолита“ Владимира Набокова је један од најскандалознијих романа 20. века. Писац га је првобитно написао на енглеском језику, а потом га је превео и на руски језик.
Живописна и врло детаљна историја љубави одраслог човека према малолетној девојчици била је забрањена не само у Совјетском Савезу него и у многим другим земљама. Изражени еротизам и детаљи који наговештавају педофилске склоности главног јунака били су разлог да ово дело не буде прихваћено и у Француској, Јужноафричкој Републици, Великој Британији, Аргентини, Аустралији, Шведској, Новом Зеланду.
Књига није смела да се штампа, скидана је с продаје, а готови тиражи су спаљивани, али су све забране биле узалудне. Свако ко је желео могао је да набави ово дисидентско дело на црном тржишту. Пре него што је роман 1989. године легално објављен, продавци на црно су за њега тражили баснословне суме. У Совјетском Савезу се продавао по цени од 80 рубаља, у време када је просечна месечна плата у тој земљи била 100 рубаља.
Забрањене метамофрозе „Мајстора и Маргарите“
„Мајстор и Маргарита“, култно дело Михаила Булгакова, широким масама у Совјетском Савезу је постало доступно тек 1966. године, када га је часопис „Москва“ објавио, али само делимично. Касније је совјетски књижевни теоретичар Абрам Вулис искористио одломке романа у свом поговору, што је била преломна тачка у ширењу „Мајстора и Маргарите“. О писцу, који је у том моменту био мртав већ 26 година, почели су да говоре у престоници.
Прва издања романа, у којима се, према речима теоретичара књижевности Павла Попова, неочекивано преплићу реално и фантастично, била су прилично скраћена. Строга цензура је одлучила да совјетским грађанима ускрати могућност да читају размишљања Воланда о метаморфозама житеља Москве, избацила је причу о нестанцима у стану бр. 50, па је чак у Маргаритина уста убацила подобну реч „љубљени“ уместо „љубавник“.
Дело је надаље било редиговано најмање још осам пута. Сваки пут су одређене сцене дописиване како би добиле жељени смисао. Ипак, чак и у таквој форми прва потпуна верзија романа штампана је тек 1973. године.
„За ким звона звоне“ – култна књига партијске врхушке
У бестселеру Ернеста Хемингвеја приповеда се о америчком борцу који се жртвовао током Шпанског грађанског рата. Трагизам и пожртвованост, политичка свакодневица и опис истинске љубави, који су карактеристични за писца, кардинално су се разликовали од совјетске идеологије. То је довело до потпуно очекиване одлуке: док су житељи других земаља могли да читају роман још 1940. године, совјетски читаоци нису ништа знали о њему све до 1962. године.
Експериментални преводи и публикације дела, који су настали по наруџбини самог Јосифа Стаљина, били су критиковани. Роман „За ким звона звоне“ проглашен је делом које изврће стварне догађаје. Постоји прича о томе да је Стаљин, када је прочитао књигу, кратко рекао: „Занимљиво. Не сме да се штампа“. Вођине речи су биле гвоздене, због чега је књига била заборављена све до 1962. Касније су је критичари препоручили за „унутрашњу употребу“ и она је била објављена у ограниченом тиражу од 300 примерака. Издање је било тајно и добијали су га само припадници партијског врха на основу раније састављеног списка адреса, уз одговарајућа упутства.
