Од каквог је значаја за једну земљу када може да прехрани своје становништво у кризним временима и има вишкове пољопривредних производа јасно је показала пандемија ковида 19. Не чуди зато што је Кина ових дана својим партнерима у 17 земаља југоисточне Европе поручила да ће у наредних пет година на 170 милијарди долара повећати увоз њихове робе са нагласком на пољопривреду и агроиндустријски комплекс.
Лепо је било ових дана видети да је компанија која је највећи произвођач хране у Египту и највећи увозник житарцица заинтересована за наше производе, да је у Србији боравила и делегација Ирана такође заинтересована за увоз кукуруза и других житарица, говеђег и јунећег меса, али и за пласман српског семена и семенског материјала.
На познатом сајму хране у Дубаију ових дана су се посебно распитивали за наше свеже воће и поврће, посебно смрзнути програм, пре свега малине, боровнице, јагодичастог воће, али и за сокове и кондиторске производе.
Ако наставимо са извозом сировине остаћемо без села
Процене су да ће Србија ове године имати око 3,8 милиона тона кукуруза за извоз, а то је готово целокупна количина коју годишње увезе само Египат.
Видовић, међутим, напомиње да је најлакше извести четири милиона тона кукуруза, али да ће од тога корист имати пет-шест извозника, док ће остали који се баве производњом остати сиротиња.
Он за Спутњик каже да треба учити од успешних, какви су Холандија, Данска, што је последњих година радила Русија која полако али сигурно израста у пољопривредну силу. Од увозника меса, постала је највећи извозник свињетине у свету, а врло брзо ће, каже, постати и озбиљан извозник говеђег меса.
Од њиве до трпезе
Зато он сматра да нова концепција треба да подразумева одмицање од примарне производње, односно заокруживање целог циклуса од њиве до трпезе, што подразумева прерађивачку индустрију. То доноси много већи обрт капитала и много већу зараду, што значи и заинтересованост људи за останак на селу, али и других да се оријентишу на тај вид бизниса.
На питање, шта су основни предуслови да би се кренуло тим путем, наш саговорник је то овако сажео:
„Направити на осам страница, не више, националну стратегију са правцима развоја и организацијом задружног система. Под два да су све задруге приватног карактера, да се у њих врати прерађивачка индустрија. Да се постигне национални консензус и да се по гранама и врстама производње види како ће се функционисати по детаљима и да се крене на посао. Не треба нам ништа више“.
То би, како подвлачи, била само полазна основа. На констатацију да је последњих година основано више од 500 задруга, он каже да није циљ да имамо задруге које окупљају неколико домаћина и не могу да напуне шлепер робе недељно.
Неопходне велике специјализоване задруге
Концепт о коме он говори подразумева оснивање специјализованих, великих извозно оријентисаних задруга које би окупљале све заинтересоване који се баве производњом у само једној области.
Тако би, каже, у целој Србији постојала једна задруга специјализована, на пример, за производњу поврћа, која би у свом делокругу имала и капацитете за његову прераду, па би у извоз уместо сировине ишао финални производ. Само говедарством би се бавила посебна задруга, трећа производњом свиња и тако редом и све оне би у свом саставу имале и прерађивачку индустрију.
На западу, ако сте само произвођач жита ви држави плаћате ренту јер исцрпљујете земљу, колико год да сте њен номинални власник. Ако, пак, производите и стоку коју храните тим житом и земљи враћате стајњак и обнављате слој хумуса, па у оквиру задруга обавезно имате и кланицу и још и прерађујете месо, онда можете да рачунате и на субвенције, напомиње Видовић.
Наука у власништву фармера
Он истиче да садашњи концепт (не)коришћења скупе науке у пољопривреди даје слабе резултате. Треба нам систем трансфера науке преко института чији су власници фармери. Људи од науке ће фармере „хранити“ правовременим и крајње конкретним знањем које ће моћи одмах да примене у производњи.
Сликовито објашњавајући како то функционише, Видовић каже да су тај западни систем преузели и у Русији.
„Они су потпуно применили науку у пракси. Школски, баш како треба, тако су урадили. А све је приватно, ништа није државно. Држава ту само плаћа факултете, остало, па и институте плаћају фармери, како то раде и Данци. Они од једне свиње килограм дају у фонд за науку и за развој. Значи 32 милиона свиња – 32 милиона килограма иде у тај фонд“.
Наравно, претворено у новац из кога се финансира рад института од којих фармери добијају налог како да поступају у производњи. Колико следећег јутра могу да добију налог шта да промене у начину рада, не чекају годинама као ми да примене науку. Код нас трансефер знања траје 15 година, а у развијеним земљама неколико месеци, или неколико недеља, истиче саговорник Спутњика.
Како су Руси препородили пољопривреду
Доктор биотехничких наука, професор Пољопривредног факултета у Новом Саду, под чијим менторством су израсли магистри и доктори наука који данас преносе знања другима, од Харврда, преко Немачке, Швајцарске до Аустралије, који је само у Кини боравио 16 пута и држао предавања на Пољопривредном универзитету у Пекингу, а у Холандији ни не зна колико пута је боравио стичући конкретна искуства, сматра да треба да мењамо и начин стицања знања.
Средњошколци, а посебно студенти пољопривреде и ветерине, каже, три дана би требало да иду на теоријску наставу, а два дана на праксу, а студенти би од задругара добијали стипендије и одмах посао када дипломирају. Руси су напрердовали јер су прекопирали тај дански и холандски систем, истиче наш познати стручњак, који је на позив више земаља радио на подизању репроцентара за производњу свиња. Претходних година је био ангажован и на мегапројекту у Владивостоку где је према уговору Русије и Кине направљен центар за узгој прасади за потребе Кине.
И код нас неколико примера
Он напомиње да има и код нас неколико примера за оно о чему прича, који имају производњу од њиве до трпезе где обрну капитал 50 пута годишње и запошљавају 3000 радника. Ако само товите бика и продате га онда тај капитал обрнете само мало више од једном годишње. Зато ми годишње имамо вредност производње са хектара око хиљду евра, а Холанђани преко 22.000 евра.
Само од кукуруза, који ми продајемо као сировину, можете да направите 2005 производа. Холанђани га купе за 200 евра по тони и прераде и добију паритет 1:8, истиче Видовић.
„ Не треба нам много новаца за то, а наш БДП би се мултипликовао, галопирајуће би ишли напред. Кад се залауфате организацијски, када се залауфа капитал и знање, онда ствар иде сама по себи. То није лак посао, али у земљама као што је Данска умешала се својевремено чак и црква и рекла влади – не може народ да буде сиротиња“, напомиње наш саговорник.
То би, како истиче, с почетка морао да буде државни пројекат где би држава помогла да се направи моћна прехрамбена прерађивачка индустрија у оквиру задруга.
Ако не променимо концепт остаје нам само да будемо сиротиња, а народ ће и даље с правом да напушта села, упозорава саговорник Спутњика.
