„Диана Будисављевић, девојачки Обексер (1891-1978)
Диана Будисављевић из Инзбрука је током Другог светског рата уз помоћ других подржавалаца спасила више хиљаде претежно српске деце из концентрационих логора фашистичког усташког режима у тадашњој „Независној држави Хрватској”. Тек много година после њене смрти њен хумани ангажман постао је познат и у њеном родном граду. Овом спомен-плочом на њеној родитељској кући град Инсбрук одаје пошту овој храброј жени. Градска општина Инсбрук“
Овако гласи коначни текст који ће стајати на табли на родној кући ове велике жене у њеном Инсбруку у Аустрији. Борба да се Диана Будисављевић отргне од заборава и да се њено велико дело представи житељима њеног родног града уопште није била лака ни кратка.
За Спутњик говори учесник те борбе током последњих десет година Владимир Влајић, један од оснивача организације „Српска православна омладина Инсбрука“ (СПОЈИ) и покретач Аустријске службе сећања у Србији.
Када сте први пут чули за Диану Будисављевић као организација и како се родила идеја да јој се коначно ода пошта у њеном родном граду?
За Дијану смо први пут чули у марту 2010. године. Били смо на одмору у Србији поводом Васкршњих празника, видели фељтон „Вечерњих новости“ о Јасеновцу и Диани Будисављевић и тада смо први пут уопште сазнали за њу и за то да је из Инсбрука. По повратку у Аустрију смо сазвали састанак нашег удружења, које је иначе основано 2009. године и одлучили да морамо да покренемо нешто по том питању, с обзиром да смо из Инсбрука. Пошто смо у том моменту били баш млада организација која није имала пуно контаката, идеја је била да са једном аустријском организацијом заједно кренемо у ту прву иницијативу везану за Диану Будисављевић – за постављање спомен плоче на њеној родној кући.
Како је текла цела прича и да ли сте имали подршку неког од локалних покрета из Аустрије?
Сазнали смо да се кућа налази у строгом центру града, у најпрометнијој пешачкој зони у улици „Марије Терезије“, и да и даље носи натпис „Обексер хаус“. Ту се налази и књижара „Тиролија“, веома познато здање, и онда смо се одмах бацили у потрагу за пријатељима и партнерима у тој причи. Преко једног члана нашег удружења, иначе и члана Социјалдемократске партије, ступили смо у контакт са „Покретом ослободилаца Тирола“ и заједно са њима смо у јесен 2010. упутили допис власници зграде „Обексер хаус“ са предлогом да се постави плоча, са чиме се она на почетку сложила, али је само после десетак дана променила мишљење.
Ви онда иницијативу покрећете на другој страни...
Да. Већ 2011. смо наставили причу, и скупштини града упутили иницијативу да се град Инсбрук постхумно одужи Диани Будисављевић и да је одликује Орденом града Инсбрука, што је у септембру 2011. једногласно прихваћено и подржано, чак и од неких партија које су иначе противе таквим стварима. Ситуација у Аустрији што се тиче доделе одликовања је, иначе, таква, да се лауреат објављује тек када се признање уручи. На жалост, нико од потомака Дијане Будисављевић у том моменту није изразио спремност да прихвати тај орден. Били смо у контакту са њеним рођацима из Хрватске, али они одликовање нису примили. После тога смо ступили у контакт и са праунуком који живи у Бразилу, који је изразио спремност да орден прими, па се надамо да ће се то десити у току ове или наредне године.
Нисте се задржали на одликовању...
Иницијатива је настављена тако што смо тражили да једна улица или трг у Инсбруку добију њено име, имали смо и подршку од градоначелнице. У јесен 2013. требало је да трг испред Универзитетске цркве у самом центру града буде именован по Диани Будисављевић. Међутим, пет дана пре именовања, преминуо је бискуп Штехер, велики хуманитарац, па је по хитном поступку одлучено да трг ипак буде назван по њему.
А онда се родила нова идеја?
Следећа идеја је била да нови градски вртић који је требало да буде изграђен у делу Инсбрука који се зове Рајхенау, добије име по Диани Будисављевић, што су 2014. градоначелница и градски одбор за културу прихватили. Тај вртић, на жалост, није још изграђен.
И онда се све поново вратило на тему плоче на њеној родној кући. Шта се десило и на какве сте све проблеме и опструкције наилазили током борбе да се Инсбрук коначно одужи Диани Будисављевић?
Нова градска власт коју чине Зелени је почетком 2020. сама поново покренула тему спомен плоче, без укључивања „СПОЈИ“ и „Покрета ослободилаца Тирола“ који су били иницијатори 10 година раније. У нацрту текста је писало Диана Обексер Будисаљевиц, што је погрешно – јер не постоје историјски трагови да је она користила и своје девојачко презиме после удаје за Јулија Будисављевића, а друга замерка је било слово Ћ које није коришћено, па смо на томе инсистирали.
Још једна замерка коју смо изнели је била то што је, према том нацрту, на плочи требало да пише да је Диана спашавала децу на територији бивше Југославије између 1941. и 1945. године, што је историјски погрешно јер се радило о НДХ која је формирана на делу територије Краљевине Југославије. Зато смо инсистирали да се држава помене под пуним називом под којим је постојала у то време.
Треће и најважније је да нису помињали која деца су у питању, већ је само писало да је спасавала децу. Кроз Дневник Диане Будисављевић и друга истраживања смо сазнали да она није спасавала ромску децу, јер су она слана у посебне логоре у којима су, на жалост, одмах била ликвидирана! Што се тиче јеврејске деце, хтели смо да предложимо Диану да у Јад Вашему уђе у Круг праведних међу народима, међутим одговорено нам је да је то немогуће, јер не постоје никакви историјски трагови да је спасавала јеврејску децу. Било нам је јасно, на основу свега, да је Диана имала одобрење да из логора извлачи искључиво српску децу, јер су јеврејска деца већ имала неке видове подршке и помоћи преко јеврејских организација. Али, чињеница је да им донацијама јесте помагала.
Како на све одговара град Инсбрук и коме се обраћате за помоћ?
На наше реплике, град Инсбрук је одмах негативно одговорио да „не би требало да се даје привилегија само српској деци, јер је спашавала и другу“. Онда смо се обратили историчарима у Београду, Загребу и Аустрији и још једном написмено затражили потврду о томе кога је уопште спашавала Диана Будисављевић.
Прво смо ступили у контакт са Др Миланом Кољанином из Института та савремену историју у Београду и Јасмином Тутуновић из Музеја жртава геноцида, који су нам потврдили да је Диани била дата могућност да спасава само српску децу, и да је, можда, евентуално, спасила и неко ромско дете, али о томе не постоје докази јер су и та деца углавном имала српска имена и презимена, тако да је по картотеци то било јако тешко утврдити. Онда нам је др Наташа Матаушић из Загреба, која је дуги низ година била директорка Спомен подручја Јасеновац, такође потврдила да се радило о искључиво српској деци, а да доказ постоји и за двоје хрватске деце која су била деца партизана. Радило се о деци каснијег министра за социјална питања у НР Хрватској Драушника, што смо пронашли касније и у самом Дневнику.
Подршка је стигла и из Аустрије?
Да, поред свега тога, имали смо и подршку професора Хорста Шрајбера, који је јако угледан у Тиролу и Аустрији, што се тиче културе сећања и самог Другог светског рата и Јасеновца. Он је такође потврдио да на спомен плочи треба да пише ко су били починиоци, дакле НДХ, а ко су биле жртве, то јест кога је то Диана морала да спашава. Онда смо ступили у контакт и са Међународним Маутхаузен институтом и господином Баумгартнером који нам је такође послао писмо подршке али је и сам писао граду Инсбруку са иницијативом да треба поменути српску децу. Подржао нас је и господин Вилхелм Куес који је написао прву књигу о Дијани Будисављевић на немачком „Дианина листа“.
У септембру 2014. године у Инсбруку се нашао и Тихомир Станић, чија је иницијална идеја био филм о Јасеновцу, а уз њега су биле и две госпође које је Диана из Јасеновца спасила као бебе. Тада су први пут биле на њеном гробу, а једна од њих Јелена Радојчић је такоше написала писмо граду Инсбруку да сматра да, као једна од преживелих и спашених, да треба да се помену српска деца. Још један од преживелих, Душан Јеринић из Панчева и Удружење логораша Јасеновца на челу са господином Чекићем су нам такође дали подршку у тој борби, као и амбасадор Србије у Бечу, господин Родић и Епископ аустријско-швајцарски Андреј. Тада смо направили документ од десетак страница са аргументацијом зашто треба поменути српску децу и написати да је Диана Будисављевић са словом Ћ, и у загради додати да је девојачки Обексер, и зашто на плочи треба да стоји и Независна држава Хрватска.
Шта се дешава након свега тога?
Тада креће прича о доношењу одлуке. Прва је требало да буде донешена 3.јуна 2020. Ми смо тада успели да заједно са делом градске опозиције позовемо на састанак Одбора за културу и професора Хорста Шрајбера који је такође аргументовао зашто све треба да буде онако како смо тражили. Тада је одлука одложена за крај септембра, с обзиром да смо приложили писма др Матаушић и др Баумгартнера и Вилфарма Куеса, Удружења логораша Јасеновца, Музеја жртава геноцида...
А онда опет крећу опструкције...
Да, онда смо сазнали да је Министарство вањских послова Хрватске реаговало на нашу иницијативу и да су покушавали да контрааргументују. Затим смо чули да је Хрватска и у Европском парламенту ургирала на ту тему, те да је неко од аустријских политичара из Европског парламента у септембру контактирао градоначелника Инсбрука како би се цела прича преокренула. Срећом, имали смо подршку и тадашњег министра спољних послова Ивице Дачића, али и једне од најчитанијих новина у Аустрији Тиролер Тагесцајтунг. Оно чега морамо да будемо свесни је и то да је Тирол јако конзервативна католичка покрајина. Имали смо неке информације да и бискуп из Тирола није био за то да се помињу српска деца, али да је можда променио мишљење када је сазнао да се у Млаки налази фреска Дијане Будисављевић.
У разговору са политичарима смо поставили питање: Уколико би се радило о јеврејској деци, да ли би то могло да прође без њиховог помињања на спомен плочи?
Од већине смо добили одговор да не би могло, или би нас дочекало гласно ћутање.
Незванично смо добили објашњење да српска деца не би требало да се помињу јер „те жртве нисмо скривили ми Аустријанци, ми смо криви за јеврејске жртве, а српске жртве су скривиле усташе у Независној држави Хрватској“. На то смо одговорили да то није тачно, јер усташе нису саме од себе дошле на власт у Хрватској, већ уз помоћ нацистичког апарата на чијем челу је био један Аустријанац Адолф Хитлер, а који је на Балкан као главнокомандујуће слао већину генерала који су некада били аустроугарски официри како би се светили за пораз у Првом свестком рату. Један од њих је и добро познати Франц Беме који је од 16. септембра 1941. до новембра 1941. био опуномоћени командујући генерал у Србији. У то време су извршене многобројне масовне одмазде над цивилним становништвом. То је један од аргумената због којег су се вероватно повукли.
Реакција и притисака је било много?
По нашим информацијама, преко 30 реакција са различитих страна је стигло на ову причу и вршили су се различити притисци да српска деца не буду поменута. Од тога, једна трећина реакција је била усмерена на помињање српске деце, а помогла нам је на неки начин и јеврејска заједница у Тиролу. На крају је градоначелник Инсбрука замолио једног аустријског историчара са универзитета у Регенсбургу у Немачкој, који је експерт за Југоисточне студије, да протумачи све оно што је град добио као аргументе за и против, и да донесе суд о томе колико је све веродостојно и шта по њему треба да пише на спомен плочи. Његов одговор је био да би историјски тачно и исправно било да се на спомен плочи помене да се радило о претежно српској деци, и то више хиљада њих, што је било осигурање за град Инсбрук да ће донети праву одлуку.
И онда је одлука коначно угледала светло дана?
Тако је. Коначно је, у новембру прошле године, одлука донета. Било је заиста напорно, јер смо од фебруара даноноћно седели, писали писма, водили разговоре.Тешка борба на крају је успела. Сматрамо да је то историјска одлука, не само за Инсбрук и ово поднебље, већ генерално што се тиче српског народа и поштовања српских жртава. Између осталог и зато што је ово, по први пут у последњих 30 година, после свих оних ратова 90их, да се на Западу, на једном јавном месту, у главном граду једне покрајине помену и испоштују српске жртве. Надамо се да ће то препознати и људи у матици – у нашој отаџбини. Оно што морам да додам је – да није било короне и локдауна, можда не бисмо ни успели у свему овоме, јер не бисмо имали толико времена да уложимо у целу причу. Радили смо буквално пола радног времена, због локдауна, па смо фактички остатак дана користили тако што седнемо за компјутер, водимо телефонске разговоре и ургирамо где год можемо како би се спречило доношење погрешне одлуке. Али, сатисфакција је одлука која је донета и оно што смо постигли!
Интересантан је и начин на који сте сазнали да је ваша иницијатива успела...
Занимљиво је да Сенат Инсбрука када год се доносе одлуке, то одмах објави на свом сајту. Када се доносила ова, није је било, иако смо пратили из минута у минут када ће бити објављена. Знали смо да је тачка била на дневном реду, али одлуке нема. Онда смо питали о чему се ради, јер смо се плашили да није поново дошло до неког обрта. Добили смо одговор да не треба да бринемо и да сматрају да је одлука толико битна и да је дигла толико међународне прашине, чему се нису надали јер су мислили да је прича локална, па је објављена као посебна вест у јавном гласилу града Инсбрука . Морам да додам и то да заиста никада нисмо сазнали прави разлог зашто су се устручавали да на спомен плочи помену српску децу.
Али, плоче на кући још нема...
Плоча још није постављена, чули смо да је и после одлуке долазило до реакција са различитих страна, али се надамо да неће доћи до неког обрта и да ће се она ипак наћи на родној кући Диане Будисављевић, иако се то због пандемије одлаже из месеца у месец. Надамо се да ће се плоча наћи на кући у току пролећа. Иначе, и један парк у Бечу је, на иницијативу Српског културно-просвјетног друштва „Просвјета“ добио име по Диани Будисављевић.
Међутим, град Инсбрук је у међувремену ипак повукао конкретан потез у знак сећања на Диану?
Недељу дана уочи доношења одлуке о тексту на табли на родној кући, донето је решење да се вртић, који је био именован по нацистичком лекару и каснијем аустријском политичару и градоначелнику Инсбрука Буркхарту Брајтнеру, преименује у вртић Диане Будисављевић, како би град показао да исправља вишедеценијску неправду зато што је именован по једном нацисти и касније угледном грађанину Аустрије.
Изненадила нас је ова одлука, јер је у Тиролу и дан данас такве ствари тешко прогурати, а истовремено изненађење је било и то да нису ставили и њено девојачко презиме Обексер, на чему су раније инсистирали. Почетком ове недеље је импровозовано постављена табла, такорећи залепљена на врата, али ће ускоро сигурно бити и закачена.
То је један од доказа да све ово добија пажњу и надамо се да ће довести до бољег упознавања људи са Дианом, јер вероватно ће они који доводе децу у вртић на интернету проверити о коме се ради и ко је та жена, чиме ће сазнати не само за спасавање деце, већ и за страдање Срба, Јевреја и Рома у логорима НДХ.
