Јапанка за коју је прва прочитана књига са наших простора „На Дрини ћуприја“ била судбинска, јер је, како каже, трајно померила ка Балкану, већ деценијама живи, ради и ствара у Србији. Да је важан део њеног рада заправо успешна мисија зближавања две културе, јапанске и српске преко књижевности, потврдила су и два нова издања дела наших писаца објављена у едициј светских класика у токијској издавачкој кући Генки шобо. Реч је о Његошевим спевовима „Горски вијенац“ и „Луча микрокозма“ као и о књизи „Јелена, жена које нема“, уз коју је објављено и још тринаест приповедака Ива Андрића.
За ову прилику преводиоци Његошевих дела Казуа Танака и Хироши Јамасаки обновили су и дорадили преводе првобитних издања, овога пута обогативши их и опсежним поговором, док је, преводећи Андрићеве приповетке, Кајоко Јамасаки написала и студију „Живот и дело Иве Андрића“. Тако су се наши класици у обогаћеном и новом руху, нашли поново пред публиком Јапана.
О томе колико оваква дела могу бити пријемчива за Јапанце и зашто је важно освежити превод и прилагодити га савременом читаоцу, Кајоко Јамасаки каже:
„Кад је о Андрићу реч. за ову прилику, уз 'Јелену, жену које нема', додали смо и приче 'Аска и вук', 'Пут Алије Ђерзелеза', 'Писмо из 1920', 'Ех понто'.. А да је и у Јапан стигла нова читалачка публика види се и по томе што им се издавачи сада обраћају преко друштвених мрежа, које су данас једна виртуелна породица која формира читалачку публику.“
Његошева филозофија уткана у животе овдашњих људи
Како изгледа преводити Његоша на јапански, с обзиром да је он некима и у оригиналу тежак за разумевање?
-„Луча микрокозма“ и „Горски вијенац“ су од оних најтежих текстова за превођење. За потребе превода, Танака Казуа и Хироши Јамасаки одабрали су један метрички образац из јапанске древне књижевности. - оно што је овде десетерац - који је природан за јапанске читаоце и тако успели да пренесу мелодију.. А зашто Његош? Када је Танака као млад студент дошао у Београд, његов цимер је, поводом свега што би се десило, увек цитирао Његоша. И Танака је, схвативши да је та филозофија толико уткана у животе овдашњих људи, већ тада одлучио да ће га једног дана преводити.
Ви сте преводили Андрића који је такође писао о Његошу.
- Андрић је аутор сјајаног есеја о Његошу. Иако се та два писца временски разликују, заједничка им је поетика која је веома специфична за овдашњу књижевност, без обзира на време у коме одређени писац живи – она је увек место где се сусрећу Исток и Запад. И разне религије, националности, народи... И то није случајно, иза те мултикултуралности стоји сложена историјска прича. Оба писца из различитих времена покушавају да објасне како да у свету пуном неправде и апсурда, у коме не побеђује увек добра идеја, поштење - живиш тако мучан живот. Његош је на свој начин морао да одговори на та питања често и да буде сам против много неразумних људи. Андрић опет на свој начин, плаћајући велику цену у младости, док је лежао у тамници, кажњен без грехова. Како живети овај земаљски живот у коме је много неправди, тешкоће и муке – питања су на која су оба писца дала своје одговоре.
Верујете ли да ће ове књиге бити разумљиве јапанској публици?
-Радећи превод Андрићевих приповедака схватила сам да ће сви ти лирски моменти у причи „Јелена, жена које нема“ привући јапанске читаоце, јер је њима блиско све то што је етерично, у слутњи. Исто мислим и за алегоријску причу „Аска и вук“ која на веома једноставан начин комуницира са читаоцима. Андрић је космички писац његово дело је универзално и самим тим блиско свим културама.
Читањем до бољег разумевања других људи
Књигу сте, поред тога што сте је превели, опремили и обимном студијом о Андрићу.
-Користила сам као изворе две књиге, студију „Писац и прича“ Жанете Ђукић Перишић и књигу „Велика синтеза“ Радована Вучковића. Иначе, наилазила сам на разне интерпретације Андрићевог дела. Сећам се једног чланка објављеног у угледној јапанској ревији у којем се аутор, бавећи се Андрићем, бавио и конфликтима на Балкану. У том чланку има навод да је причу „Писмо из 1920“ Радован Караџић користио као библију да би сваки његов војник имао оправдање за убијање. Ја никада на такав начин нисам могла да читам, нити сам икад чула за тако нешто, а нису ни Танака ни Хироши, аутори првих превода на јапански. Сећам се такође да је објављен и неки смешан, наводно научни рад који се бавио питањем да ли је Андрић био хомосексуалац. Све то доприноси да се све више удаљавамо од суштинског читања које треба да нам доноси мирисе непознатих крајева и омогући да боље разумете друге људе.
Несреће из којих исијава светлост
Зашто кажете да је данашње проучавање књижевности врло идеологизовано?
-Писци попут Андрића и Његоша су реке које теку вечно, за разлику од оног што пишу неки назови проучаваоци и квазинаучници који неретко пишу којешта. И није идеологизовано само проучавање књижевности, тако је и у кинематографији, у уметности уопште.
Да ли сте некад пожалили што сте своју судбину везали за ове наше просторе, за Србију?
-Да није било оваквог живота који сам провела у Београду, не бих ни постојала као песникиња. У мене је уткана та балканска поетика, која - хранећи се несрећама - успева да понуди светлост.
