О почецима политичке каријере Николе Саркозија забележена је већ легендарна анегдота – на великом страначком скупу на коме је требало да говори, као представник деголистичке омладине, тадашњи лидер деголиста Жак Ширак дао му је пет минута. Саркози је говорио двадесет и пет минута.
Како ће историја памтити Саркозија
Ово довољно говори о карактеру и амбицији бившег француског председника, о његовом обраћању пажње на ауторитете; тај наступ умногоме говори о његовом понашању у Јелисејској палати у којој је провео пет година – између 2007. и 2012.
„Менаџерски начин владања, занемаривање етикеције и протокола, занемаривање држања нивоа председничке функције, уз улазак у вербалне сукобе са новинарима и многим другима“, објашњава манир Саркозијеве владавине Душан Гујаничић из Института за политичке студије.
У великој мери, Саркозијев начин размишљања и каријеру обележен је и фасцинацијом новцем, дружењем са власницима крупног капитала, додаје наш саговорник.
Парадоксално, али Саркози је био последњи јаки лидер кога је имала француска десница, она мејнстрим – Национални фронт је, како Гујаничић каже, прича за себе – десница вођена идејама Шарла Де Гола, израсла на идејама о величини Француске, њеном културном и политичком историјском наслеђу, Француској чија је амбиција да игра важну улогу у Европи и свету.
Али то, каже Гујаничић, довољно говори о стању француске деснице.
„Од Саркозија почиње процес уситњавања мејнстрим француске деснице, која губи јаке лидере. Он, Алан Жипе и Франсоа Фијон су последња генерација која је могла да води француску десницу“, сматра Гујаничић.
Уништитељ деголизма
Иако је, како пише француски историчар Жан Пол Блед, као тринаестогодишњак 1968. желео да иде на митинг подршке генералу Де Голу након чувених студентских демонстрација, Саркози је управо био особа која је раскинула са деголистичком традицијом – вратио је Француску у командне структуре НАТО, из којих ју је Де Гол извео 1966, а био је склон и недемократским потезима, као што је усвајање Лисабонског споразума у парламенту на његову иницијативу, документа сличног нацрту европског устава који су француски грађани на референдуму одбили неколико година раније.
Раскид са деголистичком традицијом за Гујаничића није никакво изненађење, јер Саркози, за разлику од Жака Ширака, припада другој генерацији, оној која деголизам није осећала и није се поистовећивала са његовим идејама и вредностима.
„Саркози је само последица смене генерација, промене епоха и константног несналажења француске деснице током низа деценија и година, одустајања од деголистичких вредности, што је, на крају кулминирало управо у Саркозијевом мандату“, објашњава наш саговорник.
Спољна политика без начела, вредности и идеја
Говорећи о спољној политици Николе Саркозија, Гујаничић напомиње да се радило о политици без вредности и идеја, са честим заокретима.
„Његову спољну политику није баш лако пратити у смислу доследности, јер нема руководећих начела, нема темељних вредности, нема далекосежне визије, поготово не деголистичке“, објашњава Гујаничић додајући да је Саркозијева спољна политика била прилагођавана тренутним политичким интересима или инстинкту.
Помпезно је дочекао либијског лидера Моамера Гадафија у Јелисејској палати, да би неколико година касније предводио коалицију која је бомбардовала Либију и помогла његово свргавање са власти, на пример; страсно је подржавао Арапско пролеће, а његова идеја о формирању Медитеранске уније, у коју би ушле северноафричке државе данас је пала у заборав.
„Почетком мандата водио је проамеричку политику, коју је временом покушавао да ублажи колико је то било могуће. Не треба заборавити и његову активну улогу у руско-грузијском сукобу 2008, када је имао активнију улогу и од Ангеле Меркел“, напомиње Гујаничић.
У крајњем билансу, од Саркозијеве спољне политике није остало неких нарочитих вредности или постигнућа иако је имао амбициозне планове и активно деловање, додаје наш саговорник.
Када се подвуче црта, историја према Николи Саркозију неће бити нарочито нежна, вероватно са правом, истиче Гујаничић.
„Реч је о једном доста амбициозном човеку, мора се рећи, интелигентном, али кога је карактер у великој мери коштао политичке каријере. А коштао је и саму Француску“, закључује Гујаничић.
Ако ништа друго, Саркози ће у историју ући као први француски председник коме је изречена затворска казна – оглашен је кривим због покушаја подмићивања судије и за злоупотребу положаја јер је 2014, уз помоћ свог адвоката покушао да сазна тајне о још једној истрази која се води против њега – оптужен је за „злочиначко удруживање“ у оквиру истраге због сумњи да је некадашњи либијски лидер Моамер Гадафи финансирао његову предизборну кампању 2007. године.
Осуда је у потпуности уништила Саркозијеве планове да се на изборима 2022. поново кандидује за председника. Он је исто покушао и 2017, али је изгубио на унутарстраначким изборима од Франсоа Фијона. Са осудом и трогодишњом затворском казном која му виси за вратом, планови амбициозног Француза мађарског порекла пали су у воду.
Прочитајте још:
