Србија га је олако испустила, Звезда је чекала и дочекала да постане мајстор

И успео је у томе, две године је провео у дресу белоруске екипе БАТЕ Борисов, освојио је три титуле шампиона и двапут наступио у Лиги Европе, али је било јасно да је момак рођен у Бачком Јарку 1993. године калибар за веће домете.

Звезда се поново појавила као опција, српски клуб је издвојио 1,3 милиона евра да би Иванића довео у своје редове, играча племенитог кова, фудбалског мајстора, човека способног да једним потезом реши утакмицу, направи прави карамбол у редовима ривала, остави публику без даха...

Ипак, на то је морало да се сачека – Звезда је клуб који не даје шансе тако лако, чак иако је издвојила велики новац за трансфер играча, прилика да се заигра за некадашњег европског и светског шампиона мора да се заслужи.

​Иванић је провео период адаптације у сенци најпре Марка Марина, касније и Александра Катаија, селио се са позиције на позицију и никако није добијао простор да покаже све што зна, иако је свој посао радио на сјајан начин.

Није га плашио ни вечити дерби, често је у дуелима са Партизаном, где Црвена звезда није лако долазила до позитивног резултата био најбољи актер, али је увек фалило „оно нешто“ – Иванић се на терену понашао у складу са својим карактером, био је тих, ненаметљив, суздржан, али је упркос свему мајсторство просто избијало из сваког његовог потеза.

Одлазак Марина, касније повреде и болест Катаија, те нерешени статуси других офанзиваца, омогућили су Иванићу да добије већи ниво протагонизма, на позицији леве полутке је нашао своју нишу, претио је ривалима на све начине, разигравао саиграче, постизао голове, бележио асистенције...

Временом, тренер Дејан Станковић се потпуно ослонио на Иванића и његове квалитете, дао му је поверење, простор, слободу и то се вишеструко исплатилo, али га је користио и на местима централног везисте, дефанзивног, офанзивног играча и на сваком месту је био на висини задатка.

На 30 мечева у овој сезони Иванић је постигао 14 голова, уписао седам асистенција и потпуно преузео контролу над тимом, упркос чињеници да је током октобра имао проблем са вирусом корона.

Мирка ништа није зауставило, из недеље у недељу је подизао ниво форме, а она је кулминирала на највећој сцени ове сезоне – против славног Милана на стадиону Сан Сиро, у реванш мечу шеснаестине финала Лиге Европе.

Иванић је до лудила доводио дефанзивце италијанског клуба, бриљантним потезима је отварао шансе саиграчима, феноменално је асистирао Бену за гол, сјајним отварањем и лоптом у простор, а касније је уписао још велики број одличних потеза, недозвољавајући ривалу да му остави ни метар слободног терена.

​Нажалост, повреда га је спречила да остане у игри свих 90 минута, али је сасвим јасно да је он у 28. години постао лидер Звезде и да је пред њим још неколико година сјајне каријере, где год се нашао.

Једнако тако је јасно и да га Србија неће видети у свом дресу. Некадашњи млади репрезентативац наше државе је 2017. године прихватио позив Црне Горе и постао њен члан, али је „љубав“ трајала свега две године.

Иванић је за то време уписао 15 мечева, постигао један гол, а све је „пукло“ уочи утакмице између Црне Горе и селекције самопроглашене државе Косово, у којој је одбио да наступи. Више није важно на чију иницијативу, једноставно се није појавио и тиме је себи затворио врата репрезентативног фудбала.

Горе од тога звучи чињеница да је Србија дозволила себи да испусти таквог играча, фудбалера мајсторских вештина, сјајног пакера и голгетера са позиције офанзивног везисте, што је профил какав се ретко рађа и дешава, нарочито у српском фудбалу.

Због свега, љубитељи фудбала у Србији могу само да се надају да ће Иванић што дуже остати у Звезди, како би имали прилику да се диве његовом умећу, фудбалском вицу и лепоти игре коју вижљасти фудбалер презентује из утакмице у утакмицу, а чему се, у овом тренутку, не види крај.

► Станковић о контроверзној одлуци: Нећу да плачем, али дај нам тај корнер

► „Судија је терориста, Срби су хтели да га поједу, покрашће нас у понедељак“

► Борјан: Да се Милан брани на Сан Сиру...; Иванић: Не знам да ли сам тужнији или поноснији