Ту неспособност ЕУ, по оцени Александра Гајића из Института за европске студије, генерисала је сама њена структура, велики бирократски апарат, степен (не)поверења чланица ЕУ, као и колизија између онога како себе доживљавају као наддржавни пројекат који представља узор свим другима и онога што је реалност.
А најновија реалност је да је потез Данске и Аустрије које су са Израелом договориле формирање фонда за истраживање и развој вакцине против ковида, одмах изазвао критике Француске која сматра да је за то и даље најприкладнији европски оквир. Одмах је узвратио аустријски канцелар Себастијан Курц констатацијом да се осим у оквиру Европске уније мора сарађивати и на глобалном нивоу.
Реалност и то очекивана је одлука италијанске владе да блокира пошиљку од 250.000 вакцина Астра Зенека намењену Аустралији које су произведене у фабрици у близини Рима, јер британско-шведски произвођач није испунио своје уговорне обавезе према Европској унији.
На озбиљне кризе и изазове ЕУ нема одговор
„Ту се просто види да је ЕУ једна прилично нефлексибилна структура, крута, успорена, паралисана унутрашњим међусобним супротстављеним интересима и зађевицама и између Брисела и те гломазне структуре и између самих држава чланица које често имају различите интерсе“, каже наш саговорник.
Он подсећа да се ЕУ од старта није снашла у ситуацији са пандемијом, када је пала на питању солидарности пошто није била у стању да набави и произведе потребан број маски и респиратора за које су се међусобно отимали.
После неспособности да се усагласе у тој првој фази пандемије, то се изнова понављало када је требало установити фонд ЕУ за помоћ привреди и становништу пандемијом угроженим чланицама.
Међусобно поверење на ниским гранама
„У трећој фази се видело да је сама производња и дистрибуција вакцина веома проблематична између држава. Неке су да би себи помогле, као и оне које производе и имају могућност да улазе у ваневроспке аранжмане вођене својим партикуларним интересима, почеле да сарађују са земљама изван ЕУ пре него са земљама из ЕУ. То говори да је степен њихове интегрисаности у оквиру ЕУ и степен поверења међу државама на јако ниским гранама“, истиче Гајић.
На питање шта на крају може да изнедри то „несналажење“ ЕУ у време пандемије, које је само још једно у низу од како су са мигрантском кризом кренула размимоилажења у Бриселу, он каже да није оптимиста по питању исхода.
„Ја сам приличнно скептичан у њихову могућност да они заиста израсту у нешто што би представљало озбиљну државу у европским оквирима, јер се јасно виде размимоилажења и интересна и идеолошка међу државама ЕУ, пре свега међу државама на истоку ЕУ и држава оног језгра прве деветорице, али и у односу између Немачке и Француске које су мотор ЕУ“, каже Гајић.
Намере добре али нереалне
Он не спори несумњиве намере ЕУ да иде у реформу и јасног разграничења надлежности и преношења нивоа надлежности на наднационални ниво да би ЕУ могла да функционише као целина. Цео план развоја ЕУ у наредних седам година иде у том правцу, каже наш саговорник, али и додаје да је велико питање колико је то реално изводљиво.
У Бриселу су у стању да реагују само у предвидивим оквирима, па се релативно лако договоре око политичких питања, поделе места у Европској комисији, онога што је у надлежности Европског парламента. Када се, међутим, сусретну са неким горућим конкретним животним проблемом који се тиче ЕУ, као што је мигрантска криза или сада пандемија, онда видимо да се ту тешко и споро сналазе, каже он.
Није само до Брисела, тежак је шињел САД
„Будући да је процес озбиљне трансформације ЕУ јако сложен и зависи не само од интереса чланица ЕУ него и од других сеила, пре свега САД, питање је у ком правцу и да ли је уопште могуће да се ЕУ трансформише у неку функционалну творевину у тој мери да би могла да реагује на непредвидиве животне изазове“, истиче Гајић.
Он ту, пре свега указује на улогу Британије која је, како је приметио, благовремено напустила ЕУ, али и интерес Американаца који након доласка Џозефа Бајдена у Белу кућу поново пружају руку ЕУ да би обновили њихово раније партнерство.
Али ако сагледамо историју тих односа од педесетих година прошлог века на овамо, САД нису благонаклоно гледали на стварање неке европске државе наднационалног типа која би била пандан САД. Подржавали су их у тој мери да буду релативно интегрисани, али никада довољно ефикасни да би могли да се извуку испод шињела свог великог брата преко Атлантика, сликовито је објаснио Гајић.
Да ЕУ не спада у најозбиљније и најкрупније играче у свету управо је потврдила геополитичка трка везана за производњу вакцина, која је јасно показала да су то Кина, Русија, САД и Велика Британија, наглашава саговорник Спутњика.
