А најава је заиста мајсторски урађена – драма на највишем нивоу: – Јесте ли пуцали на Сарајево, пита новинар, па понавља, па опет понавља… А Вучић уместо одговора, узбуђено и љутито виче – тачка, тачка, тачка!
Узалуд, разгневљени новинар, поново пита...
Али, што има у излогу, нема у радњи – та понављања су само вештина монтажера који је, очигледно, био бoљи од новинара – вишеструко, јер је унео динамику и драму које заправо – нема. Интервју неодољиво подсећа на једну давну анегдоту, када се једна комшиница жали другој да ју је муж истукао. Згранута комшиница пита: „А ти?“ и добија одговор – свашта сам му рекла, и коњу један, и ђубре једно и стоко једна… и ко зна шта још… Комшиница, сад већ уплашена, поново пита: - А он? Одговор је – он је већ био отишао.
И новинар Фејса је сачекао да Вучић оде, а онда сео и доснимио увод у коме је излио сав свој бес, мржњу, фрустрацију… Све што није могао (умео) да каже – мало му је вели, било пола сата - изрецитовао је у уводу! Шта ли би тек пропустио да пита да је имао сат или више, колико је тражио.
А покушао је, најпре, да буде новинар, и то чак – објективан, па помиње „наше јаде”, али јади су, очигледно, само његови и – мора се рећи – банални. И уместо да нам покаже да су Вучић и Србија, како у доснимљеном делу наводи „генератори проблема у региону“, он се жали на околности, те јављено му је касно, те није имао написана питања „на папиру“ (као да их је Вучић имао), те питаће други пут... А и оно што је питао, никако да постигне циљ – „српски свет“ није зазвучао драматично као „Велика Србија“ („маните ме тих ваших геометријских фигура“)… Показао је, заправо, не само да није дорастао саговорнику, него да му саговорник и није био потребан, интервју је само повод да исприча своју причу – од 37 минута, колико емисија траје, више од 10 је његов (доснимљени) монолог!
Ипак, врхунац свега је оних десет минута правдања што није „напао и убио Вучића“, речима, наравно. А могао је, каже. Само је, ето, био фини јер се боји да ће тако пропустити прилику да накнадно добије одговоре на питања која није поставио! „Ништа ја њега нисам питао оно што бих га питао”.
„Горак укус срамоте, блам, шок, неверица, стид, срам, брука, понижење, скандал“… То је Хаџифејзовићeва дефиниција Вучићевог поступка (донирања вакцина), а заправо је то дефиниција овог непрофесионалног интервјуа и новинарства у коме се, између осталог, каже да је новинар „прозвао“ саговорника!
Ових дана имала сам прилике да гледам још један интервју – чувени руски новинар Владимир Познер разговарао је са писцем Евгенијем Водоласкиним и, кад је на своје питање добио одговор који му се не допада, каже отприлике овако – ја другачије мислим, али ово је интервју, гледаоце занима ваше мишљење, а нас двојица можемо сести и о томе после емисије разговарати уз шољу чаја!
Кад то научи, моћи ће себе да назове новинаром, па и „новинарчином“ какви, каже, постоје у Београду. Сигурни смо да постоје и у Сарајеву!
Прочитајте и:
