Раковић пише о четири деценије развоја натуризма у социјалистичкој Југославији, с кратким освртом на почетке нудизма у време Краљевине.„Југославија и натуристичка култура“ је прва књига која се бави натуризмом на читавом простору Југославије у временском опсегу од 1953. до 1991. године.
Комунистички натуризам – промоција несврстаности и добра зарада
Као и кад је реч о рокенронолу, југословенски комунисти су користили левичарску компоненту тог глобалног покрета, истиче Раковић и додаје да су се начела натуристичке културе поклапала са начелима несврстаних као што су антисегрегационизам, пацифизам и антиколонијализам.
„Током шездесетих, за натуристичку културу је од медитеранских земаља била отворена само Француска и онда је Југославија прихватила натуризам, обликовала локално становништво преко општинских и месних органа Савеза комуниста да прихвата иностране натуристе и због промоције земље и политичког система у иностранству, али и због новца, пошто су 25 одсто иностраних туриста чинили натуристи. А тај приход није био мали“, каже Раковић.
Југославија је на тај начин хтела да се покаже као отворена, комунистичка земља и ту се може направити паралела са рок културом која је у Југославији, што се тиче младих, била доминантна, чак би се могло рећи да је рокенрол „готово био званична музика младих у време социјалистичке Југославије“.
Југославија – земља потпуне слободе
Југославија је била прва комунистичка земља у којој је 1972. одржан међународни натуристички конгрес у Врсару и то је био моменат који би се могао упоредити са доласком аутора „Косе“ Рагнија и Радоа на једно од извођења те представе у Атељеу 212, сматра Раковић.
„Они су тад рекли да млади овде немају против чега да протестују јер је Југославија земља потпуне слободе. Скоро исто то је рекао и председник Међународне натуристичке федерације Мишел Кајо 1972. на конгресу натуриста у Врсару“, каже Раковић.
Међутим, без обзира на сличности идеологија и утисака из Југославије, хипи и натуристичка нагота не могу се поредити, јер је реч о два различита феномена.
Патријархални морал спречавао „Југовиће“ да се „разгаће“
Иако је Југославија била једна водећих земаља натуристичког туризма, нудизам се није примио међу „Југовићима“.
У велике натуристичке кампове су могли да улазе само чланови натуристичких федерација а таквих у Југославији није било много. Југословени су избегавали да иду на организована натуристичка места да их неко не би приметио, па су се чак и они који су били склони натуризму окупљали на изолованим плажама где нико није могао да их види.
„Постојао је патријархални морал у Југославији и мада је Партија отворила простор, код Југословена је постојало осећање срама шта ће људи рећи у њиховим срединама ако се сазна. Било их је, али никад више од један одсто натуриста на југословенској обали“, објашњава Раковић.
„Лепота порока“: Милова освета творцу натуризма
Чак ни на простору око Аде Бојане није било отпора натуризму, иако је у оближњем Улцињу већинско албанско, конзервативно становништво. Према Раковићу, Албанци у то време нису били претерано религиозни, а уз то, локално становништво које се запошљавало на Ади Бојани врло брзо је схватало финансијске предности натуризма.
„Интересантно за Аду Бојану је да је њен покретач Миодраг Мировић, отац Дејана Мировића, правника и професора универзитета. Миодраг Мировић је био председник Туристичког савеза Црне Горе и Југославије, па савезни министар за туризам и он је много тога учинио црногорску обалу, а Ђукановић му се захвалио тако што је његовом сину Дејану забранио да уђе у Црну Гору“, каже Раковић.
Да није било Миодрага Мировића и Рудолфа Халбинга, натуристичког магната из Немачке, не би никад било Аде Бојане нити би се тај простор уоквирио на тај начин да постане натуристичка оаза, истиче наш саговорник.
Како су комунисти провоцирали Католичку цркву
Католичка црква једина је водила битку против натуризма у Југославији, а југословенским комунистима тада је ишло у прилог све што је нервирало Римокатоличку цркву.
„До те мере су провокације комуниста ишле да су кад је био међународни конгрес натуриста у Коверсади писали локалном бискупу да служи мису за учеснике, што је апсурдно. Комунисти нису марили за притиске римокатоличке цркве, били су много јачи у то време и до краја Југославије изгурали су тај вид туризма“, каже Раковић.
Међутим, осамдесетих година туризам у Југославији генерално је почео да „шкрипи“. Југославија се претерано задужила, после Титове смрти дугови су долазили на наплату, а комунистичке власти су приходе од туризма почели да користе за враћање дугова и камата,тако да туризам није могао да се развија.
Осим тога, после Франкове смрти Шпанија се отворила за туризам, Италија се полако отварала ка натуризму и Југославија, која је у једном моменту спадала међу три-четири најјаче туристичке силе на Медитерану, од високо развијене туристичке земље ушла је у поље средње развијених.
„Распад земље 1991. Југославија је дочекала као средње развијена земља са развијеном јадранском обалом, али неразвијеним континенталним туризмом. Била је све сиромашнија, није могла да улаже у туризам, а после распада земље, независна Хрватска која је у СФРЈ била туристички најразвијенија република, никад није могла да дође на ниво из 'златних година' заједничке државе“, закључио је Раковић.
Прочитајте још:
