Познати просветитељи Словена и „очеви словенске писмености“ Ћирило и Методије заправо нису проповедали источним Словенима. Средином 9. века у хришћанску мисију их је позвао краљ Моравске Растислав. О овоме је послао поруку у Цариград.
Изненађујуће је да се одлука Растислава обрушила на православне Чехе након 11 векова. Свештенство и верници живо разговарају о недавном писму цариградског патријарха Вартоломеја једном од чешких епископа.
„Ваша Црква, супротно договорима, и дан данас наставља под разним изговорима да поставља препреке и не одговара на природни захтев Васељенске патријаршије да повељу Православне цркве Чешке и Словачке усклади са условима томоса о додељивању канонске аутокефалије, што не може остати без непријатних последица“, пише патријарх.
Расколи у православном свету
Иза помпезних фраза које разуме само свештенство, крије се једноставна мисао. Фанар (административни центар Цариградске патријаршије у Истанбулу) жели да потчини себи аутокефалну Чешку цркву. И да би то постигао, користи се средњовековном историјом.
Ово је сада Чешка црква, можда најмања међу помесним: само четири епархије, шест епископа и око 500 хиљада лаика. А у првим вековима свог постојања, након мисије Ћирила и Методија, била је једна од највећих у Европи.
Али тада се хришћанство још није делило на католичанство и православље. Стога је првог епископа, Методија, именовао папа у 9. веку. У 21. веку цариградски патријарх Вертоломеј претендује на титулу „источног папе“ и јединог вође свих православних хришћана.
Он такође тврди да без томоса из Цариграда ниједна од помесних цркава на свету не може постојати. Зато је Вартоломеј 1998. Чесима дао одговарајућу грамоту. Сада прети опозивом.
Слично писмо је већ послао у Праг 2012. године. Али у то време његове претње нису схваћене озбиљно. Сада је све другачије: након што је Вартоломеј издао томос украјинским расколницима 2018. године и одузео сличан документ Архиепископији руских парохија у западној Европи, аутокефалија је постала инструмент притиска.
Тада се руска архиепископија поделила. И већина ове структуре, коју су након револуције у Русији основали досељеници из Московске патријаршије, припала је Руској православној цркви.
Чеси су такође захвални Москви на „канонској слободи“. Године 1951. патријарх Алексиј I је издао указ о формирању Православне цркве Чехословачке на основу парохија које су руски свештеници створили у 19. веку. Пре тога, Чешка је била у потпуности католичка.
Односно, Чешка црква заправо има два томоса. Један из Москве — управо је руско свештенство обратило Чехе у православље. Други је из Цариграда, једноставно зато што је у 9. веку кнез Растислав замолио цара Византије (не патријарха) да пошаље мисионаре.
Кршење црквених граница
Међутим, већина парохијана Чешке цркве не признаје Фанарову грамату. И то са добрим разлогом: за разлику од московског томоса, он ограничава слободу. На пример, најважнија питања се решавају само уз одобрење цариградског патријарха. Он је главни судија за епископе. Поред тога, свету маст, која се користи за помазивање на крштењу, свештенство добија из Истанбула.
Прашки томос је сличан оном који су добили украјински расколници. По неким тачкама, на пример о светом уљу и суду, у потпуности се подударају.
У оба случаја је реч о противљењу Москви. У случају Чешке Републике, ово је резултирало великим скандалом који је повезан са избором новог епископа помесне цркве 2013. године. Цариград се отворено умешао на изборима: послао је двојицу митрополита као „посматраче који имају право одлучујућег гласа“. Због тога је састанак неколико пута прекидан.
Проблем је решен само уз помоћ Московске патријаршије. Руска црква је наговорила Фанар да „саборној цркви да право да самостално бира свог епископа“. То је био митрополит Растислав. Међутим, Цариград га није признавао све до 2016. године.
А сада је патријарх Вартоломеј писмо са претњом да ће одузети томос послао не њему, већ прашком архиепископу Михаилу (Дандару). Највише од свега Фанар је био огорчен жељом Чешке цркве да прослави „70. годишњицу доделе аутокефалности од стране Руске цркве“. У Истанбулу су директно изјавили да је независност коју је Москва доделила била „привидна“ и да сама РПЦ дугује аутокефалију Цариграду.
Као и у Украјини, Фанар је претње брзо поткрепио делима: почео је да формира своје парохије. Још 2019. године у Прагу је регистрован „духовни центар“. Циљ његове повеље је „да уједини и прехрани све православне хришћане на територији Чешке Републике“. У суштини, према документима ово је мали манастир у којем служи само један свештеник. Сада се база Фанара у Чешкој проширује.
„Фанар је полудео“
Ово није једини покушај Константинопољске цркве да се умеша у унутрашња питања православне браће. Пре неколико месеци, патријарх Вартоломеј је за свештеника хиротонисао ђакона Грузијске цркве (ГПЦ) Ираклија Џинџолава. Затим је он предводио грузијску заједницу у Истанбулу. Црквени Тбилиси је био огорчен: према канонима, била је потребна дозвола Грузијске патријаршије за премештање духовника у другу јурисдикцију. Грчки медији су писали да Фанар жели да примами грузијску дијаспору.
ГПЦ је позвала грузијске политичаре и дипломате да не присуствују богослужењима у црквама Цариградске патријаршије. А у фебруару су покренути званични поступци поводом овог питања. У православном свету су почели да разговарају о још једном у низу расколу.
Проблем погоршава чињеница да је Грузијска црква тренутно неутрална поводом украјинског питања, док Фанар покушава да је придобије на своју страну. Можда ће ситуација доћи до уцене томосом, као код Чешке цркве.
Константинопољска патријаршија је такође издала грамоту о аутокефалији Тбилисију 1990. године. Разлог је био тај што је у 18. веку, када је Грузија постала део Руског царства, ГПЦ формално престала да постоји. После револуције је стекла независност од Москве, по други пут. Грузијска црква је једна од најстаријих, основана је у 4. веку. Прву независност је добила 457. године од Антиохијске цркве. Међутим, Фанар је инсистирао на новом томосу с образложењем да је Цариградска црква наводно била „прва међу црквама“.
Штавише, 1990. године Фанариоти су желели да дају грамоту, где је Грузијска црква, упркос својој вековној историји, названа „младом“ (исто ће бити учињено и са Чесима и Украјинцима). И тиме да јој дају полуаутономни статус. Али грузијски јерарси, на челу са патријархом Илијом, бранили су своја права.
„Изненађујуће је да се Фанар тек сада докопао овог инструмента. Уосталом, од почетка 20. века тамо верују да све аутокефалије потичу од цариградског патријарха. Стога су томоси грузијске и чешке цркве били, у суштини, наметнути из политичких разлога“, каже политиколог који проучава односе у православном свету Аркадиј Малер.
Грци су такође издали томос Пољској цркви, иако јој је у суштини Московска патријаршија доделила независност. Пољацима је тешко, попут Чеха, да се одбране од напада Цариграда. За разлику од Грузијаца, чија је црква прилично утицајна.
„После украјинских догађаја Фанар је „полудео“ и почео да замера свима који се не слажу са оним што се дешава у Украјини или су неутрални. Говоримо и о балканским црквама: Српској, Бугарској, Румунској и Албанској“, појаснио је стручњак.
На крају крајева, сасвим је могуће на њиховим територијама створити епархије Цариградске патријаршије, што ће довести до још већег раскола у православном свету. Према речима Малера, таква политика Фанара је неизбежна. Москва је упозоравала своју браћу на то, чак и пре него што су почели ови драматични догађаји.
Прочитајте још:
