Он није прецизирао шта има у виду под термином «политички вирус», али је лако разумети на шта се мисли, јер је на истој конференцији за штампу у Пекингу Ванг Ји говорио не само о потреби продубљивања руско-кинеских односа, већ и предложио Американцима да се преиспитају.
САД се већ дуже време непрестано дрско мешају у унутрашње ствари других земаља под изговором демократије и заштите људских права. То ствара велики број проблема у свету, а у неким случајевима доводи до турбуленција и сукоба. Неопходно је, сматра Ванг Ји, да Сједињене Државе то што пре схвате.
Последња фраза је реторичке природе, пише Петар Акопов, коментатор РИА Новости. Јасно је да Пекинг не гаји никакве илузије о могућностима фундаменталне промене америчке политике након завршетка пандемије. Управо супротно: притисак на Кину и Русију ће само да расте.
Како делује «политички вирус»
„Политички вирус“ је компликован: он подразумева спекулације везане за порекло корона вируса (Кинези су заразили све!), конкуренцију вакцина (руске су опасне!) и утицај пандемије на геополитику (вакцине су нови метод руске и кинеске експанзије!), али такође укључује и саму суштину америчке спољнополитичке стратегије. У њој је мешање у туђе унутрашње ствари само средство за очување америчке глобалне доминације, што је само једна од техника у политици за сузбијање конкурената. Форме овог мешања се могу мењати, али глобалистички настројена америчка елита неће одустати од те технике. Штавише, из разлога што у односима са земљама као што су Русија и Кина, једини начин да их САД победи је да их изнутра продрма и ослаби.
У Пекингу, као и у Москви, свесни су тога. Ванг Ји је рекао: „Заједнички ћемо се борити против свих покушаја фалсификовања стварности, бранићемо свој суверенитет и политичку стабилност.“
Фалсификовање стварности се тиче и кампање на Западу која има за циљ представљање Владимира Путина као тровача, а опозиционара Алексеја Наваљног као спасиоца, као и „геноцид Ујгура“ у Синкјангу у Кини. Русија прети Европи и целом свету, Кина Азији и целом свету — то су такође елементи лажне стварности које стварају они који не само да воде политику сузбијања Русије и Кине на својим границама, већ и претендују на глобалну владавину. И који не крију своје планове и однос према Кини и Русији.
Однос Бајденове администрације према Кини
Недавно је администрација Бајдена објавила „Привремену стратешку инструкцију о питањима националне безбедности“, а државни секретар Ентони Блинкен је објаснио суштину „највећег геополитичког теста 21. века за Сједињене Државе“, то јест, односа са Пекингом — „приступa Кини са позиције снаге“. И овде се истиче жеља да се неухватљиви свет сачува на амерички начин:
„Хтели ми то или не, свет се сам организује. Када се САД повуку може се очекивати једна од две ствари: или ће нека друга држава заузети наше место, али то ће се догодити тако да наши интереси и вредности неће бити подржани, или (што је исто лоше) нико неће заузети то место, услед чега ћемо добити хаос и све претње које с њим долазе. Ниједна од ових опција није добра за Америку.“
Кина је главни кандидат за светску владавину, убеђују у Вашингтону, а самим тим и главна опасност за Америку:
„Кина је једина земља са довољном економском, дипломатском, војном и технолошком снагом која упућује озбиљан изазов стабилном и отвореном систему међународних односа — свим оним правилима, вредностима и односима због којих свет живи онако како ми желимо, јер у крајњем резултату то служи интересима америчког народа и одражава његове вредности.“
Кина упућује изазов светском поретку који су изградили Американци, али не претендује на светску доминацију, а Русија, Иран, муслимански свет, Латинска Америка и Африка такође упућују изазов глобалном атлантском пројекту. Велика већина земаља на планети је незадовољна „стабилним и отвореним системом међународних односа“ који је омогућио да атлантски Запад диктира своја правила игре читавом свету.
Штавише, све више Американаца је незадовољно оваквим светским поретком, јер, супротно Блинкеновим уверавањима, он не служи интересима америчког народа и не одражава његове вредности. Глобалистички пројекат ради у интересу наднационалних атлантских елита, док је сама Америка одавно уништена изнутра. Због тога се и појавио Трамп, који се са Кином борио не као „вођа слободног света“, већ као лидер националне државе (коју је желео да оживи) Сједињених Америчких Држава. Али сада је Бајден на власти и жели да сукоб са Пекингом пренесе са америчко-кинеске на светску сцену: цео свет је против Кине, за коју се испоставило да „застрашује друге земље“. И против Русије, која, како тврде, такође прети свима и која се сматра неконтролисаном државом.
Блинкен је ово директно рекао, говорећи о разлици између кинеске политике нове администрације и онога што је Трамп урадио: у први план ћемо ставити сарадњу са партнерима и савезницима. Другим речима, све које можемо ћемо окренути против Кине?
Ово смо већ негде чули. Да, наравно, ово је стара америчка стратегија за сузбијање Москве. И то је била актуелна у совјетско време, а после 2014. године — блокирати, изоловати, казнити. То није ни могло да успе када је Русија у питању. Нема везе што су таквом политиком Сједињене Државе само ојачале руско-кинески савез. Сада ће исто покушати са Кином. Само док су о Русији говорили са презиром (регионална сила, земља-бензинска станица), Кину још увек отворено не називају непријатељем, већ су одлучили да се ослоне на страх других од њене растуће моћи. Међутим, истовремено, не заборављајући да подсете људе на зависност Кине од Сједињених Држава.
Амерички план за обуздавање Кине
Док Англосаксонци у НАТО-у још увек траже формулације за нови стратешки концепт, раст Кине већ називају претњом и говоре о потреби сузбијања ове земље, покушавајући тиме да зауставе отпор Европљана који не желе да називају Кину потенцијалним непријатељем, у Азији је све теже.
Пентагон је предложио да се удвоструче трошкови за Индо-пацифичку војну команду следеће године како би ојачао свој потенцијал конвенционалног обуздавања Кине, стварајући мреже високопрецизних ракета дуж „првог островског ланца“ у непосредној близини НР Кине. Први ланац су Тајван, јапанско острво Окинава и Филипини. За овај програм ће током наредних шест година потрошити већину од 27 милијарди долара који су потребни за Индо-пацифичко војиште.
Није извесно да ће Сједињене Државе на крају успети да распореде мрежу ракетних бацача дуж читавог првог ланца острва и створе интегрисани систем противракетне одбране у другом ланцу (а то је већ од југоистока Јапана до Индонезије). Биће великих проблема са националним владама. Али само постојање таквог плана несумњиво ће погоршати ситуацију, укључујући и односе Кине са суседима, на шта Американци и рачунају.
Баш као и дијалог између Англосаксонаца и Европљана: Русија жели да вас нападне, хајде да укључимо и Украјину и Грузију у НАТО како бисмо зауставили руску претњу. Чињеница да Русија и Кина виде да су их Американци не само окружили са свих страна, већ и да повећавају своје присуство глобализаторима уопште не смета. Они верују да ће остатак света видети само њихову верзију стварности. Међутим, Москва и Пекинг ће вакцинисати свет не само против коронавируса и „политичког вируса“ америчке искључивости, већ и против фалсификоване стварности у којој је онај који се брани представљен као агресор, а хегемонистичке тежње и провокације се приказују као одбрана праведног светског поретка. А да ће руско-кинеска кампања «вакцинације» бити успешна у то не треба сумњати.
