Академски сликар и историчар уметности, уметник кога су називали сликаром наше културне баштине, Милутин Дедић преминуо је у 86. години од последица вируса корона.
Његовим одласком Београд је изгубио не само истакнутог и неуморног ствараоца, већ и једног од својих најшармантнијих суграђана, препознатљивог далматинског говора и ведрине.
Матија Бећковић подсећа да је Милутин Дедић име добио по српском краљу који је саградио највише манастира, а које је Дедић целог живота хододарио, овековечивши их својим пером и оловком.
„Виђао сам га, дружио се с њим, волео сам га. Нисам ни помислио да ћемо се у овој корони растајати са толиким значајним људима, стубовима наше цркве. Први је од короне погинуо епископ ваљевски, његов имењак Милутин. А ево на крају, после Амфилохија, Атанасија, после нашега Момчила Кривокапића, оног стуба Боке Которске, оде и Милутин Дедић, у великом друштву, са славним људима, где му је било и место.“
Да је Милутину име било судбина, будући да је највећи део живота провео сликајући српске манастире, нарочито Хиландар, уверен је и Матија Бећковић.
„Ја мислим да га је име определило. Номен ест омен. Сигурно да и у његовим силним текстовима које је писао уз цртеже, има и о томе нека реч. Био је неуморан, племенит, образован, паметан, дубоко религиозан и у овим најтежим годинама за наш народ, он је поделио његову судбину. Није га заобишла ова сабља и она га је убројала у праве велике људе и у велике губитке које трпимо у ово време“, каже Бећковић.
Иако рођен у Шибенику, Милутин својим доласком на студије историје уметности у Београд, од 1962. гради своју уметничку задужбину српској култури, уметности, духовности: својим делом, тим јединственим сликарским путописима у којима је и текст на препознатљив начин био исписиван руком.
Говорио је да му је Шибеник у срцу, а Србија у души. Та Дедићева оданост Србији која је била од посебног кова, за Матију Бећковића није неочекивана.
„Србија је највећа у очима Срба изван Србије, то је њихова земља обећана. Они долазе у Србију мислећи да ће ту затећи живе све који су ту икада живели. Само кад помислим кад Срби стижу са свих страна и дођу у Орашац или на Опленац, како се они свечано облаче и како мисле да их тамо чека Карађорђе. И како они мештани одударају од ових гостију. Јер мештани су у својим радним оделима и у свакодневном послу, а ови долазе тамо да се поклоне и спремају се за велике сусрете и догађаје. И ниједан Србин изван Србије није се мерио са великим људима у Србији. Један од тих који је ишао у ту земљу о којој је сањао био је и Милутин Дедић. И кога је год упознао он га је усрећио. И жао ми је оне који ће читати и гледати оно што је он цртао и писао, али неће видети њега. Зато што је Милутин Дедић био оличење онога што је радио.“
