Истичу да су они имали среће да страхоте и зверства преживе, али да је неопходно да се српски народ, поготову омладина, упозна са свим оним што стотине хиљада није преживело.
На простору НДХ било је 47 логора, сабирних и концентрационих, догодио се масовни геноцид, 2.646 групних убистава, а људе су бацали у 84 Крашке јаме које су напуњене живим људима или лешевима, прича за Танјуг Гојко Рончевић Мраовић, преживело дете из логора Јастебарско.
„Српски народ је преживео голготу, а морамо се сећати жртава. Тела су бацали и у Саву, а 1943. године је толико лешева било у Сави да су се овде на Ратном острву насукали и направили брану. Од задаха смрти није могло да се живи у Београду и Земуну, па су Немци морали да минирају да направе пролаз ка Црном мору. Зато је врло важно да се младе генерације сећају и негују култ жртве“, прича Рончевић Мраовић.
Гојко Рончевић Мраовић рођен је на Кордуну, а током Другог светског рата, почетком 1942. године, цела породица му је страдала - заклани су му отац, мајка, брат од три године, брат од девет година и сестра од 14 година.
„На Кордуну је убијено око 32 одсто укупног становништва“, прича Рончевић Мраовић додајући да му је шира породица, девет чланова страдало у Глини у покољу у Цркви где је за једну ноћ заклано 1.030 људи, а из Цркве су текли потоци крви и преживео је само један човек.
Био је у збегу на Петровој гори, где је у марту и априлу 1942. године убијено, како каже, најчешће клањем 2.500 људи.
„Јурили су нас и убијали по цичи зими као дивљач у лову. Кога не закољу, стигне га метак“, прича Гојко који се након тих покоља са преживелом баком сместио у колибу поред спаљене куће.
Ту су их усташе крајем маја, почетком јуна, ухватили и одвели у логор, а Гојко је распоређен у Јастебарско, где су довођена деца убијених родитеља из свих крајева НДХ.
Услови у логору су били ужасни, спавало се на голом поду, ако је пребукирано старију децу су стављали у простор ограђен жицом, а Гојко је, каже, имао среће па су га одвојили у групу за преваспитање, обукли му усташку униформу, превели га у католичанство.
„Свакога дана смо ишли у цркву, а услови за децу у логору су били очајни, без хране, често су косили траву коју су кували у казану и то давали деци да једу. Нису убијали, али свакога дана су деца умирала јер су била изнемогла, од слабе хране, нелечења, малтретирања часних сестара“, присећа се Гојко.
Спасен је тако што су 26. августа партизани Кордуна ослободили тај логор и одвели са собом 750 покретне деце, а тамо је остало 350, 400 непокретне деце којима је спас пружила Диана Будисављевић.
Смиља Тишма преживело је дете логора Јасеновац, а у различитим логорима са две млађе сестре и млађим братом, провела је 18 месеци када јој је било свега девет година.
Била је у логорима Велико Грђевце, Бјеловар, Стара Градишка, Јасеновац, Сисак, Јастребарско одакле ју је са сестрама и братом, 1943. извео Хрват Мато Блажаковић, иначе њихов први комшија из села Зрињска.
„Увек се говори о Козари и страдању Козарачке деце, а нико не говори о страдању Западне Славоније и деце из Западне Славоније где нема куће из које нису протерани Срби“, каже Смиља Тишма и додаје да када их је Мато Блажаковић извукао из логора и да ништа нису имали.
„Кућа запаљена, родитеља нема, фамилије много протерано и убијено. Права је срећа или чудо да смо остали у животу. Када су нас одвајали у Сиску од мајки, бака и дека, мајка нас је пољубила и рекла 'нека вас чува Света Петка'. Хвала Светој Петки јер је помогла да останемо у животу. Пут је био дуг, тежак и веома болан“, прича Смиља Тишма.
Испричала је да се у логору спавало на земљи, каже да то и није било спавање, већ „туговање уза зид“, као и да је најтеже било у Јасеновцу и Сиску.
„Храну никакву нисмо имали, био је један казан са пројиним брашном, ко има свој суд пружи да му и дају, а ко нема чека ко је од фамилије успео да добије и добије ако је нешто остало. У логору Бјеловару најчешће смо били гладни“, присећа се Смиља Тишма.
У Јастребарском је што се тиче хране било боље, додаје и наводи да су међутим, часне сестре биле опасне.
Како је описала, то је био велики самостан у којем је било смештено јако пуно деце, а старија деца су била одређена да чувају млађу децу од једне до три године која су, сећа се, била смештена на спрату, а плакала су по целу ноћ.
„Једног дана видела сам часне сестре како мажу тој деци уста са нечим белим. Пришла сам једној од њих и питала шта је то што им мажу, а она ме је отерала. Те ноћи се плач те деце више није чуо, а ко зна колико их је било. Као дете то нисам разумела, али касније када сам стигла до сазнања шта је рађено, схватила сам да су та деца потрована. Колико је на тај начин деце потровано нико не зна“, испричала је Смиља Тишма.
Прича Јеле Бухач Радојичић, која је преживела Јасеновац, послужила је и као инспирација за филм „Дара из Јасеновца“, а како каже, у том филму приказан је њен брат од годину и по дана, којег до дана данашњег није престала да тражи.
Једног Јелиног брата од четири године заклале су усташе, старији брат је био са њом, а за разлику од филма где се отац породице спашава бекством, њеног оца су убили маљем у Ускоцима и закопали у јаму коју је претходно сам ископао.
„У логору сам спавала на земљи, није било сламе као што је приказано у филму, није било играња лоптом, одвојили су нас од мајке, она је отишла у Немачку, а мене је спасила Диана Будисављевић из логора Стара Градишка. Имам и картон њен за мене и два брата“, испричала је.
Брата који је тада имао годину и по дана последњи пут је видела у Загребу.
„Моја сестра од 11 година га је носила до Загреба и тамо га дала мени. Имао је на слепочници црвени белег и по том белегу ја њега тражим. Окупала га је часна сестра, домобрани су га носили на носилима. Тада сам га последњи пут видела и више никада, међутим осим картона ништа нисам добила, ни да је умро, ни да је нестао, ни да је усвојен негде“, прича Јела.
Међутим, све ове године није изгубила наду да ће га пронаћи или да ће његову судбину, а за то јој снаге даје и одговор који је добила из Музеја из Хрватске да су усташе узимале децу без најаве куда их носе.
