Србија је изгубила још једног руског брата по оружју. Легендарни руски добровољац Андијев, који се као некад пуковник Николај Рајевски запутио из далеке Русије да се бори раме уз раме са Србима, преминуо је од последица вируса корона у ковид болници у Батајници.
Андијев, иначе пореклом из Северне Осетије, ратне 1999.превалио је хиљаде километара да би се прикључио одбрани наше земље од агресије НАТО. Као снајпериста у чувеној 549. моторизованој бригаде бранио границу СР Југославије према Албанији и Македонији и борио се против терориста ОВК.
“Није ме бринуло да ли ћу погинути. Битно ми је било да будем на правој страни, а 1999. борио сам се на страни истине, на страни народа који је бранио своје. Косово и Метохија, то је земља која припада Србији”, говорио је Алберт, који је у једној борби изгубио и око. Присећао се како је одмах обрисао крв И пребацио снајпер у другу руку. Најтеже му је, признао је касније,пало наређење за повлачење.
После рата Алберт је остао у Србији, оженио се и често био већи Србин од Срба. На 20. годишњицу бомбардовања оставио је аманет свом сину: “Сине мој, твоја судбина ће бити тешка, никада нећеш смети да волиш Русију више од Србије и нећеш смети да волиш Србију више него Русију, мораћеш их волети подједнако".
Помен за Андијева одржан је у цркви Свете Тројице у Великом Адровцу, тамо где је пао на бојном пољу пуковник Рајевски, нама познатији као Вронски из Толстојеве “Ане Карењине”.
Рајевски долази у Србију1876. да се као добровољац бори у Српско-турском рату. Прву битку водио је за село Моравац, па затим на моравском фронту И бој на Шуматовцу, а за њега је била кобна она код Адровца која се водила 1. септембра од раног јутра до касне вечери. Рајевски је погинуо у поподневним сатима и тако са тих 16 дана проведених на нашој земљи заувек остао уписан у светлу страницу борбе српског народа за слободу.
Његови посмртни остаци првобитно су сахрањени у порти манастира Свети Роман код Ђуниса где је остало да почива само његово срце, док је мајка тело Рајевског пенела и сахранила у породичној гробници.
На месту где је погинуо Рајевски никао је 1903. мали храм чију је изградњу платила његова снаха, грофица Марија. Ка улазу воде дровореди липа, према легенди, донети с некадашњег имања грофова Рајевских у Украјини.
Данас служено опело за Андијева у, како је зову, шареној руској цркви у Великом Адровцу, ујединило је тако два јунака из два века у љубави и несебичном жртвовању за српски народ. Можемо ли им се икад одужити?
